BLEJK NIJE JEDINI KOJEG JE POLICIJA UPUCALA U LEĐA: I ranije su ranjavali ljude, a evo kako su uspeli da izbegnu pravdu
U nedelju, 23. avgusta, policija Kenoše, grada u Viskonsinu, ispalila je sedam metaka u 29-godišnjeg Afroamerikanca Džejkoba Blejka nakon što im je ovaj okrenuo leđa, što je ponovo otvorilo debatu o preteranoj upotrebi sile među američkom policijom.
Svedoci koji su videli incident kažu da su mislili da je Blejk krenuo da se vrati u svoj automobil gde su ga čekala njegova tri sina.
Blejk je zbog povreda završio paralizovan od struka nadole, kako je rekao njegov otac. Snimak pucnjave zapalio je društvene mreže i obnovio proteste protiv policijske brutalnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, koji su se raširili nakon što je policija Mineapolisa 25. maja ubila Afroamerikanca Džordža Flojda.
A nekoliko dana pre incidenta s Blejkom, policija je ubila 31-godišnjeg Trejforda Pelerina u Lafajetu u Luizijani. Policajac koji je došao na poziv zbog “nemira povezanog sa osobom naoružanom nožem” upucao je Pelerina nekoliko puta kod lokalne pumpe, dok je ovaj odlazio od policije.
Stručnjaci kažu da ovakvi incidenti nisu neuobičajeni, ali da su često razlog za zabrinutost, piše “Insajder”.
"U većinu policijskih pucnjava nisu uključeni policajci koji su nekom pucali u leđa, ali čini se da jesu u neke od najšokantnijih", kaže Set Stogton, bivši policajac i profesor prava na Univerzitetu Južna Karolina.
On je ukazao na ubistvo Voltera Skota 2015. u Nort Čarlstonu u Južnoj Karolini. Skota je policija zaustavila 4. aprila dok je vozio auto zbog kvara na faru. Snimak prolaznika pokazuje da je bivši policajac Majkl Sleger ispalio osam metaka na Skota koji je pokušao da pobegne sa mesta. Sleger je dve godine kasnije osuđen na 20 godina zatvora.
"Prema Četvrtom amandmanu policija može da primeni smrtonosnu silu kad razumno uoče neposrednu pretnju smrti ili teške telesne povrede, po njih ili bilo kog drugog. Stoga, ako neko samo beži od policije koja pokušava da ga uhapsi, generalno ne mislimo da on predstavlja neposrednju pretnju od teške telesne povrede", ističe Stogton, dodajući da postoji razlika između Četvrtog amandmana i državnog zakona.
Slučajevi kad policajac puca u leđa osumnjičenom skoro uvek dovode do pitanja o “prikladnosti” njihove akcije. Iako ima situacija u kojima je ova vrsta sile dozvoljena Ustavom, takvi slučajevi su retki, kaže profesor.
"To nije nešto što je jasno. Nema apsolutne zabrane u tom smislu, jer je to diskreciono pravo policajca ili policajaca koji su uzeli u obzir niz okolnosti koje su ih mogle dovesti do takvog zaključka", kaže za “Insajder” Marija Haberfeld, profesorka političkih nauka Koledža krivičnog prava Džon Džej u Njujorku.
Američki Vrhovni sud je 1985. u slučaju Tenesi protiv Garnera presudio da policajci mogu pucati u osumnjičenog koji beži, ali samo kad veruju da on predstavlja značajnu pretnju smrti ili nanošenja teških telesnih povreda po policiju ili druge.
"Većina država prati presudu u slučaju Garner. Neke države dozvoljavaju izvesnu upotrebu smrtonosne sile mnogo blažu od Garnerove presude, dok neke imaju dodatna pravila koja su još restriktivnija", ističe Stogton.
Iako je nekoliko američkih država ili usvojilo “Garnerovu presudu” ili druge presude koje se odnose na upotrebu smrtonosne ili preterane sile, većina njih – uključujući Viskonsin i Luizijanu – to nisu uradile, tvrdi se u knjizi “Evaluating Police Uses of Force” čiji je Stogton koautor.
Neke države, kaže on, su čak zadržale pravilo “odbeglog zločinca” koje omogućava policiji da puca u osumnjičenog koji pokušava da pobegne, ako je ovaj prethodno bio osuđivan ili se sumnja da je počinio prekršaj.
"Nije stvar u tome da je pucanje u leđa uvek zabranjeno, već je verovatno zabranjeno jer uglavnom kad se neko okrene i beži on ne predstavlja pretnju smrti ili teške telesne povrede po policiju i druge", ističe Stogton.
Ali, samo zato što je sila dozvoljena zakonom, to ne znači da je to najbolji izbor policijske akcije.
"Sve što može dovesti do slučaja pucanja u leđa je problematično. Samo pucanje postaje problematično iako možda ima nekih ljudi koji bi zaključili, na osnovu informacija, da je bilo zakonito", ukazuje Lorenco Bojd, stručnjak za krivično pravo koji je 14 godina radio u kancelariji šerifa u Masačusetsu.
"Ali, samo zato što je nešto legalno nekad ne znači da je to prava stvar da se uradi. Tokom policijske obuke o tome se govori kao o “zakonitom ali užasnom” (igra reči: lawful but awful)", dodaje Bojd.
On je istakao da treba pogledati taktiku koja je dovela do pucnjave.
"Mnogo puta policija kažu da su se osećali ugroženo, ali kad pogledate unazad razlog zbog kojeg su tako mislili je zato što su imali lošu taktiku koja je sve dovela u opasnost", rekao je Bojd, ukazujući na ubistvo 12-godišnjeg Tamira Rajsa u Klivlendu 2014, kojeg je ubio policajac dok se na igralištu igrao sa pištoljem igračkom.
"U slučaju u Kenoši, na mestu je bilo četvoro policajaca i oni su pustili da im čovek odšeta, obiđe automobil i otvori njegova vrata. Garantujem da će reći da su mislili da otvara auto kako bi uzeo oružje i naštetio im. Problem je taktika koja je dozvolila da on odšeta i to uradi", ističe Bojd.
“Insajder” ukazuje da još nije jasno šta se dogodilo u trenucima pre nego što je policajac pucao u Džejkoba Blejka. Neki svedoci su rekli da je policija prethodno upotrebila “tizer” na njemu, ali to nije potvrđeno.
Bojd smatra da bi poboljšana taktika i obuka smanjili broj takvih slučajeva u Viskonsinu i Luizijani.
"Bolji trening nije upotreba oružja. Bolji trening znači angažovanje zajednice, kulturna kompetencija i druge stvari koje bi navele policiju da ne misli da treba da posegne za oružjem", zaključio je on.
Kurir.rs/Blic