U zadnje vreme sve se više naglašava značaj šetnje i fizičke aktivnosti na otvorenom. Neki su ove zdrave navike prihvatili na vreme, a među njima je i Milun Ćojbašić (70) iz Čačka, profesor fizičkog u penziji, koji već četiri decenije aktivno pešači i planinari.
„To je odličan način za smanjenje ili potpuno eliminisanje stresa. Iz tog razloga sam i ja počeo sa pešačenjem, a vrlo brzo to je postao deo mog života. Ono što je najvažnije jeste da budete realni prema sebi i svojim mogućnostima, koliko i kada možete. Kad jednom osetite te čari prirode, retko od toga odustajete“, priča za RINU ovaj pešak na duge staze.
Milun je znao dnevno da prepešači i nekoliko desetina kilometara. Od Čačka do Ivanjice, pa preko dragačevskih brda, put dugačak 75 kilometara prelazio je za devet sati. Međutim, poželeo je nove izazove pa se osmelio da pešači i do Sjenice i maršutu dugačku 160 kilometara, uspešno je prešao za 25 sati bez pauze.
„Nije to nikakav egzibicionizam, već prosto osećam da mogu i zato pešačim toliko kilometara, ali na taj način pomeram i lične granice. Uspešno pešačite ako sami usvajate tehnike koje sami prema sebi određujete, a znanja vremenom unapređujete i proširujete“, kaže Milun.
Prema rečima ovog Čačanina postoji mnogo načina kako da svoje pešačenje učinite delotvornijim, dužim i efikasnijim.
„Postoji različite metode kako da se krećete uzbrdo, a da se ne umorite. Vrlo teško može biti i kretanje nizbrdo i zato ja imam tehniku koju sam nazvao „klackalica“, a koja podrazumeva da ne smete ići opruženih kolena ili potpuno ispravljenog tela, jer tada vrlo lako dolazi do povreda“, kaže Ćojbašić.
Međutim, najbolje tehnike stiču se u direktnoj borbi sa pešačkom stazom, a ljudi pre svega treba da budu spremni da menjaju svoje navike. Milun svoje maršute ne meri u kilometrima, već u koracima, a kako kaže do Ivanjice ga deli – 150.000.
(Kurir.rs/RINA)