Srbija će uskoro dobiti novu vladu, a najverovatnije i novog ministra kulture, jer upućeni u politička dešavanja kažu da Vladan Vukosavljević gotovo sigurno neće ostati na čelu tog resora.
Direktorka Beogradskog festivala igre (BFI) Aja Jung nedavno je izjavila da ono što on ostavlja iza sebe ne mogu ni tri generacija da poprave, a u intervjuu za Kurir otkriva i zanimljivu činjenicu - da je Vukosavljević u službeni automobil ugradio frižider, te da će po tome i ostati upamćen.
Pored toga, Jungova govori i o BFI, koji je trenutno u toku i koji je u Beograd uspeo da dovede umetničke trupe iz Buenos Ajresa, Kana, Barselone...
Imali ste često polemike s ministrom Vukosavljevićem. Kako ocenjujete njegov učinak za prethodne četiri godine?
- Ništa tu nije vredno pomena. Kultura je izgubila. „Putuj, majstore, i ne okreći se. Ono što ostavljaš iza sebe ne mogu ni tri generacija da poprave“ je poslednja replika iz filma. U toku je odjavna špica, a posle će reklame. One koji pominju muzeje važno je podsetiti da je potonjeg ministra, koga prijatelji od milošte zovu Džoni, zadesilo otvaranje dva muzeja. Neki drugi ljudi na tome su ozbiljno i dugo radili. On je stigao da preseče vrpcu, ali ga novinari nisu prepoznali. Zbog toga je bio jako besan.
Po čemu će ostati upamćeno njegovo ministrovanje?
- Po tome što je u službeni automobil ugradio frižider.
Mnogi su se žalili na način na koji Ministarstvo kulture raspodeljuje novac. Šta vi na to kažete?
- Ništa ne kažem. Nedostaju mnogi odgovori, jer je ministar naučio da bučno vergla svoje fraze i prostački vređa svakog ako mu ne namigne. Doduše, jedno od mojih pitanja je bilo: gde je ministar u vreme pandemije? Zahvaljujući Kuriru smo saznali da je dobro, samo je bio zauzet nekim svojim projektima. Naslednici će analizirati poslovanje preduzeća koje se zove Ministarstvo kulture i informisanja.
Čekajte, kažete da je Vukosavljević ministarstvo pretvorio u preduzeće?
- Nesrećno preduzeće, u senci sujete jednog besmislenog lika. Žao mi je što je tako, jer tamo ima izuzetno kvalitetnih i vrednih ljudi.
Šta je, izuzev pomenutog frižidera, najbesmislenije na šta je ministar potrošio novac iz budžeta?
- Bezbroj je tužnih anegdota, koje su Srbiju koštale ugleda i novca. Od Teherana i Pariza do Venecije i Pekinga... Sećamo se i dolaska direktorke Unesko u Beograd. To bi bio jedan od najvažnijih momenata za svakog ministra kulture. Medutim, naš ministar je baš tih dana odlučio da ode iz Beograda. Na kraći odmor.
Gde bi mogao da radi nakon ministrovanja?
- Verujem da se vraća trgovini na malo.
U toku je Beogradski festival igre. Kakvo je vaše iskustvo sa organizacijom u doba korone?
- Nakon šest meseci pozorišne pauze u Srbiji, BFI je doneo prva međunarodna gostovanja. Vrhunske umetnike i našu publiku dočekujemo u izmenjenim okolnostima, s maskama na licima, držeći rastojanje, uz pozdrav bez rukovanja, merenje temperature, svakodnevna testiranja... Stigle su trupe iz Barselone, Kana, Buenos Ajresa, Rijeke... U Beogradu i Novom Sadu ispraćene su ovacijama. To je jasan dokaz da nikakvi ekrani, kanali i društvene mreže, filozofiranje i prolozi ne mogu zameniti magiju teatra.
Šta se promenilo u organizaciji?
- Od dolaska virusa koji je promenio život, od marta do danas, neprekidno smo u komunikaciji sa umetnicima, trupama, sponzorima i publikom. Razmenjujemo informacije i strepnje, analiziramo rešenja, brinemo i planiramo prateći epidemiološke protokole. Čini se da je najuočljivija promena upravo ta nestabilnost, neizvesnost, situacije koje nas teraju da svaki posao radimo po nekoliko puta... Beogradski festival igre, čije će 17. izdanje trajati najduže od svih prethodnih, ne odustaje od svojih programa. Ne odustajemo ni od jednog igrača, koreografa, od važnih umetničkih angažmana i događaja, od obavljenog posla, od publike... Biće na tom putu još ozbiljnih prepreka, za koje je potrebno hrabrosti i sreće. Ali uvek je zanimljivije tražiti rešenja za delovanje nego opravdanja za nečinjenje. S druge strane, danas je to delovanje povezano sa opstankom. To je borba od suštinskog značaja za pozorište, za igru, za umetnost uopšte.
Šta kažu vaši gosti iz inostranstva? Kakva su iskustva u svetu?
- Nigde nije lako. Tokom leta su se u evropskim gradovima dogodili neki festivali, ponovo su se otvorili teatri, operske kuće... Neke predstave su ponovo režirane, menjan je mizanscen kako bi se umetnici odmakli jedni od drugih, dok su kapaciteti gledališta varirali od trećine ispunjenih mesta do punih sala u Berlinu i Parizu, gde se veruje da je pozorišna publika oprezna. Za to vreme, u Americi je sve stalo. Umetnost, kreativne industrije, zabava... Dvanaest miliona ljudi iz ovog sektora je bez posla. Zatvoreni su teatri na Brodveju, čuvena Metropoliten opera, pa su igrači Njujork Siti baleta, koje smo očekivali u martu, raspušteni i bez primanja do januara 2021. godine. Teška je situacija i u Izraelu, zemlji koja je predstavljala pravu silu u oblasti savremene igre. Neke trupe će nestati, brojne produkcije, nastupi i turneje su otkazani, a država ne može da pomogne svima. Kanadskim umetnicima su zabranjena putovanja do kraja godine, dok Italijani i Belgijanci ukoliko dođu u Srbiju, moraju u povratku u karantin... Francuska se najbolje nosi s pandemijom, zahvaljujući sistemu koji je kreiran tako da može da izdrži svaku oluju. Kad se spustimo na nivo pojedinca, opšti je utisak da ovo nevreme nepogrešivo otkriva hrabre, uporne i sposobne, upirući prstom u one koji to nisu.
Kurir/ Boban Karović Foto: Marko Mihajlović, Damir Dervišagić