Da se u promenu kursa američke politike na ovim prostorima više ne može sumnjati najbolje svedoče aktuelni događaji u poslednjih mesec dana. Ako je potpisivanje sporazuma u Vašingtonu moglo kod nekih i ostaviti sumnju u predanost američke administracije usmerenu ka uspostavljanju zdravijih odnosa na ovim prostorima, zasnovanih na međusobnom uvažavanju interesa svih strana, brzina početka njegove realizacije ne ostavlja ni tračak sumnje, kako u njegovu ozbiljnost, tako ni u rešenost da on bude i primenjen, piše u kolumni dr Srđan Đorđević, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu i bivši najmlađi sudija u istoriji Ustavnog suda
Današnji dolazak američke delegacije na čelu sa specijalnim izaslanikom predsednika SAD Ričardom Grenelom kako bi se započeli razgovori o otvaranju kancelarije DFC-a u Beogradu, nedvosmisleno ukazuje na nekoliko stvari. Sasvim je jasno da američka strana namerava da preduzme sve što je potrebno da ranije potpisani sporazum bude implementiran što pre, iako je njegova političko-marketinška korist u predstojećim izborima za predsednika SAD u potpunosti ostvarena već samim činom potpisivanja. Ozbiljnost namera američke strane je ovim nedvosmisleno potvrđena i sasvim jasno iskazana. Pored toga, sastav delegacije i visoki rang lica koje je na njenom čelu pokazuje da, nakon, na žalost, previše dugog vremena, Srbija konačno postaje u očima SAD partner sa kojim je moguće razgovarati u obostranom interesu. Sama činjenica da je dogovorena kancelarija DFC-a planirana i otvorena upravo u srpskoj prestonici o tome dovoljno govori. Ukoliko se obistine danas istaknuta predviđanja budućih vremena izrečena od strane američkih zvaničnika u Palati Srbije, možemo se opravdano nadati nekim novim i boljim danima za takozvani Zapadni Balkan u kojima će Srbija imati mesto koje joj po pravu i pripada. Reči američkog ambasadora u Srbiji Entonija Godfrija o istorijskom danu i novom početku obeleženom novim radnim mestima, napretkom i stabilnoću ovo i ističu na najbolji mogući način.
Naravno da je prerano procenjivati krajnje rezultate, kao sto se tesko moze opravdati potcenjivanje postignutog iskoraka. Zaboravne treba podsetiti da je u prethodnom periodu Amerika bila zaštitnik isključivih albanskih nacionalnih interesa, ali se strateškom preorijentacijom srpske spoljne politike klatno podrške centara svetske moći pomera ka Beogradu. Zalog za budućnost očito nisu sukobi na ovim prostorima, već ekonomski napredak kao garancija mira i stabilnosti. Ispuni li se ta misija, Srbija će u XXI veku biti sposobnija da odgovori izazovima savremenog drustva. A nas najveći izazov je, iskustvo nas uči, da se snađemo u miru.
SVE O VAŠINGTONSKOM SPORAZUMU
VOĐENJE REALPOLITIKE! (I)
Za Vašingtonski sporazum deo političke javnosti govori da je to korak bliže ka priznanju, a pre će biti korak ka uspostavljanju stabilnijih odnosa između Beograda i Prištine (ali i Srbije i SAD). U ozbiljnim državotvornim pitanjima treba biti ozbiljno odgovoran, što podrazumeva uvažavanje realnih činjenica, pa time i vođenje realpolitike. Potez koji se povlači zavisi i od konkretnih okolnosti datog trenutka, a ne samo od (ne)realnih želja i ambicija države ili naroda.
Prilikom analize Vašingtonskog sporazuma, potrebno je imati u vidu mozaik mnogobrojnih činjenica. Istorijski, nalazimo se na terenu nataloženih slojeva problema srpsko-albanskih odnosa u trajanju od preko jednog veka. A kada problem traje toliko dugo, svakako da ga je vremenom sve teže resiti. Politički, Srbija je XXI vek dočekala politički i institucionalno nestabilna, uz dvodecenijska previranja i bez jasnog strateškog pristupa kosovskoj tematici. Za uspeh državne politike potrebna je i unutrašnja kohezija društvene zajednice, pa upozoravajuđim deluje odbijanje dela političke javnosti da se upusti u kreiranje konkretnih predloga povodom (sada gotovo zaboravljenog) svojevremenog poziva predsednika Republike na unutrašnji dijalog. Prevaga parcijalnih partijskih (citaj: licnih) interesa u odnosu na opsti interes zajednice i odsustvo ideja opozicije, opravdalo je državnu vlast u kreiranju društvenog inženjeringa.
Vašingtonski sporazum je nastavak proaktivne politike, kojom je eliminisana nekada preovlađujuća politika da se ništa ne čini, već čeka neka fatamorgana iluzije da ce vreme učiniti svoje. Onaj ko hoće da ceni Vašingtonski (i pre njega Briselske sporazume), mora krenuti od realnosti, što podrazumeva budjenje iz mitološkog sna.
A fakat je da na Kosovu nema države Srbije, osim u formalnim okvirima važećeg Ustava. Kao što je fakat da na Kosovu postoje institucije državne tvorevine nepriznate od strane Srbije i većeg dela međunarodne zajednice.
S druge strane, fakat je i da na Kosovu zivi oko 120 000 Srba (preko polovine juzno od Ibra), pa Srbija ima nacionalni interes da vodjenjem svoje politike vodi racuna o njihovim interesima.
Iako bi bilo preterano reći da konačno glavni tokovi vašingtonskih političkih struja idu u pravcu interesa države Srbije, sa velikom sigurnošću se može primetiti da nas njeni pogubni talasi, kojima smo odveć često bili izloženi poslednjih decenija, ovoga puta poprilično zaobilaze. Aktuelna američka administracija, čini se, pokazuje dobru volju da makar čuje naš glas i uvaži srpske argumente i interese. Ovo, ma koliko bio mali pomak, u odnosu na uobičajeni prisup SAD, predstavlja ogroman napredak u srpsko-americkim odnosima. Dosledna politika odbrane srpskih interesa i odlučnost u zalaganju na fer i poštenom rešavanju problematičnih odnosa između Beograda i Prištine po prvi put nije naišla na zatvorena vrata.
NEOPRAVDANI GORAK UKUS NEPRAVDE (II)
Pobednička koalicija u Crnoj Gori, održala je ovih dana politički čas celom regionu, potpisivanjem Sporazuma kojim se obavezuje na poštovanje međunarodnih obaveza prethodne Vlade i put državotvornog jedinstva. Uz ozbiljnost koju kontinuitet i stabilnost donose jednoj državi, po jednim potezom ruke lidera tri pobedničke liste razmontiran je opseg mogućnosti odlazećem režimu da igra na razlikama i vlada kroz podele i svađe. Deluje da je sporazum i u srpskoj javnosti dočekan sa odobrenjem, kao put na koloseku realnosti i razmontiranja sistema koji je unosio razdor u odnose Srbije i Crne Gore.
Sporazum potpisan preko Atlantika o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova doživljen je, čini se, drugačije. Iako u šesnaest tačaka dokumenta sa nazivom „Ekonomska normalizacija“, kao što i sam naslov sugeriše, provejava ideja da se ekonomskim metodama zbliži stanovništvo potpisnica, čini se da u Srbiji još uvek ostaje gorak utisak nepravde. A da li je to opravdano i da li ovaj put može doneti nešto dobro svima?
U privredi često može da se čuje da „biznis zbližava ljude“. I zaista jeste tako; zajednički poslovni poduhvati, neizvesnosti, eventualni uspesi i zajedničko vreme približe delatnike i u drugim sferama van prosto ekonomske. Ljudi postaju prijatelji i van zajedničkih poslova, dele porodične, šire društvene probleme, komuniciraju. Može li se taj mikro nivo primeniti i na ovaj širi makro nivo?
Izgleda da postoji ideja da vredi pokušati i to ne samo kao prosta ideja, već i namera možda najjače države na svetu – SAD; Države u kojoj pravni sistem funkcioniše najbolje, gde se snaga pravne norme i potpisa poštuje i posmatra sa posebnim nadzorom. Pravna sigurnost i dozivljaj pravnih dokumenata, pa i u ovoj specifičnoj formi netipičnoj za međunarodno pravo, bitna je odrednica sporazuma, koja bi obema stranama morala stajati na umu. Imajući u vidu Briselski sporazum koji je samo Srbija ispunila, a druga strana ne, deluje da je ovde Srbija, bar po pitanju pravnog shvatanja, u boljoj poziciji, ako to uopšte treba posmatrati tako, kroz prizmu pobednika i pobeđenog.
Najavljuje se avion Beograd-Priština koji će operativno sprovoditi Lufthanza, što je možda znak i šire podrške ekonomskim metodama u okviru najjače članice EU. Izgradnja železnice koja će povezati obe strane sa morem, ubrzati i pojeftiniti transport, ubrzati protok robe i kapitala. Učestvovanje državnih finansijskih agencija SAD-a u realizaciji i nadgledanju dostizanja dogovora u cilju ekonomske normalizacije, kao dodatni podstrek dinamici ekonomskih odnosa. Jezero Gazivode su još jedna stavka o kojoj se sada govori. Ako se setimo scena Hašima Tačija kako patrolira jezerom i tenzija koje su tada nastale, ali i prethodno decidno odbijanje strane iz Prištine da govori o toj temi, deluje da je još jedna tačka u interesu Srbije.
Međutim, suštinski ovo je nešto što je u interesu i Prištine. Ako stavimo po strani energetski i hidro potencijal tog značajnog resursa, okolnost da se nalazi na teritorijama koje faktički kontrolišu obe strane, te mogućnosti Srbije da ugrozi vodosnabdevanje i energente drugoj strani, ključno je da i Prištini konflikt nije u interesu.
Iako stanovništvo većinski i na Kosovu i u Srbiji kao da podržava tinjajući konflikt, te uživa nekada u svađama strana, ekonomija je ključ za promenu stanja.
Američki sudija Ričard Pozner izneo je prethodnih decenija zanimljivu teoriju. Kao vrsni pravni delatnik i neko ko svakodnevno u sudnici sučeljava pravo i društvenu realnost, došao je na ideju da ekonomske postulate upotrebi u pravnom životu. Da neka egzaktna merila ekonomije primeni u pravu, postavi racionalnost i efikasnost kao jednu od vodilja i pokuša da dostignuća ekonomije upotrebi kako bi pravila koja uređuju život ljudi učinio boljim. Ova teorija imala je efekte na razna gledišta u pravnoj teoriji, a interesovanja za nju ne jenjavaju. Pokazalo se da je moguće povezati pravo i ekonomiju, a možda je ekonomska normalizacija napisana u 16 tačaka saglašenih u Beloj kući upravo taj put racionalizacije i efikasnosti na mukotrpnom putu rešavanja dugotrajnog konflikta. Naravno, domaćin potpisivanja uklopio je i svoje šire interese u ovaj poduhvat, ali sve ima neku cenu i dobro je da je ona ovde i iskazana, opet merljivo.
Ekonomija je egzaktna, pravo i politika nisu. Ekonomiju u mnogim segmentima možemo da merimo i proverimo da li su se rezultati popravili ili ne. Ostaje uvek pitanje da li je ovo pravi put?
Za svađu je potrebno najmanje napora, rešimo da se oko nečega ne slažemo i izbegnemo put traženja zajedničkih, vezivnih tačaka. Vezivanje i dijalog, posebno u ovom odnosu koji ima ratnu istoriju, zahteva mnogo napora i dobre volje, bolnih rezova i odluka. Najvažnije pitanje je da li je to uopšte moguće?
Smelo, svakako jeste. A šta je to što daje posebnu nadu? Traganje za zajedničkim temama koje ce povezivati Srbe i Albance kao impuls pomirenju istim mukama povezanih, a interesima pojedinaca razdvojenih naroda.
VAŠINGTONSKI SPORAZUM I IMOVINA SPC NA KOSMETU (III)
Jedna od markirnih tačaka Vašingtonskog sporazuma odnosi se i na promovisanje slobode veroispovesti, zaštitu verskih objekata i primenu sudskih odluka koje se odnose na SPC .Kao što jedan narod čini telo crkve, tako i crkva upotpunjuje narodnu dušu, što se na primeru srpskog naroda itekako pokazuje tačnim. Zato je pitanje pozicije SPC na kosovskom prostoru višestruko značajno: ne samo iz istorijskih razloga, već i zbog nacionalnog identiteta Srba.
(A objektivno mereći istoriju, ne zaboravimo Albance (“manastirske vojvode”) kojima je par vekova nekada bila čast čuvati od pohare srpske manastire Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Devič, Sokolicu).
Problem imovine SPC ne treba doživljavati isključivo kroz prizmu imovinskih prava koja pripadaju crkvenom organizacionom entitetu, već i kao sastavni deo korpusa osnovnih verskih prava i sloboda. Jezik i religija su tako neodvojivi delovi suštine bića srpskog naroda, bez obzira gde se on nalazio, a pogotovu kada je reč o prostoru za koji se može slobodno reći da mu pripada oreol izvorne dubine srpske nacionalne svesti. Kada je reč o egzistenciji srpskog jezika na nivou kosovske državne tvorevine, treba jasno istaći postojanje korektnog ustavnog rešenja, prema kojem je, pored albanskog, na ustavnom rangu samo još srpski jezik. Ovo pravilo institucionalizacije srpskog jezika u okvirima zvaničnih kosovskih institucija se primenjuje, uz evidentnte jezičke nedostatke. Ali, ruku na srce, treba biti pošten i dobar deo kritika povodom tih nedostataka uputiti i nedovoljnoj angažovanosti odgovornih srpskih predstavnika u kosovskim institucijama.
Možda nam u razumevanju problematike imovine SPC može pomoći pravno-politički spor oko manastira Visoki Dečani. Ovom manastiru je posle II svetskog rata nova jugoslovenska vlast oduzela nekoliko parcela (uzgred budi rečeno, na Vidovdan 1946. godine). Treba se podsetiti i da je srpski parlament početkom 90-tih godina prošlog veka usvojio Zakon o vraćanju imovine SPC, koji nikada nije stupio na snagu, jer je tadašnji predsednik Milošević odbio da ga proglasi ukazom. Vlada Srbije je 1997. godine (predsednik Republike bio je Milan Milutinović) vratila deo zemljišta Visokim Dečanima, koje je registrovano u katastru. U sistemu kosovskih institucija poveden je pravni spor zbog namere da se ovo zemljište oduzme manastiru, tako da je konačnu odluku doneo kosovski Ustavni sud. Sudija izvestilac bio je Robert Carolan iz SAD, a odlukom je utvrđeno da su manastiru Visoki Dečani povredjena prava garantovana kosovskim Ustavom i Evropskom poveljom o ljudskim pravima, čime je stavljena pravna tačka na ovaj spor. U obrazloženju ove ustavno-sudske odluke naglašen je značaj osnovnih pravnih principa vladavine prava i pravne sigurnosti.
Da bi se delotvorno mogla zaštititi imovinska prava Srba na Kosovu neophodno je izuzetno angažovanje pravnih eksperata. Umesto ignorisanja I negiranja postojanja kosovskog pravnog poretka, celishodnije je ovladati njegovim pravnim pravilima i pravnim sredstvima doprineti njihovoj primeni. Civlizacijski i evropski standardi pravne demokratije mogu predstavljati značajno sredstvo u izgradnji ambijenta pravne kulture, što je u interesu svih – i Srba i Albanaca. Ali, tome prethodi ambijent mira i odsustvo iracionalnih medjunacionalnih konflikata. Upravo u naznačenom kontekstu i treba posmatrati detalje iz Vašingtonskog sporazuma, koji će imati svoj puni smisao jedino ukoliko bude primenjen.
(Kurir.rs)