Svetlana Ceca Bojković dobila je nagradu Zlatna antena za sveukupan doprinos domaćoj TV produkciji.
Do sada je odigrala više od 120 glumačkih rola, od čega su 103 uloge u TV dramama i serijama! Njen dan ispunjen je kao da traje 36 sati, a čini se da ona u tome uživa.
Gotovo ne postoji nagrada koju niste osvojili, da li vam i danas priznanja predstavljaju zadovoljstvo?
- Postoje neke koje nisam osvojila, ali ne jurcam za nagradama.
Koje su to nagrade?
- Neću da pričam o tome, ispašće da ih tražim. Taman posla. Ali sam uglavnom sve važne i prestižne nagrade dobila. Stvarno mi to prija, lagala bih kada bih rekla da mi je svejedno. Nije. Ne čeznem, ne jurcam, one stižu. U svakom slučaju mi je drago, jer je to potvrda i priznanje za jedan moj rad koji traje više od pedeset godina.
Kako ste reagovali kada su vas zvali da vam saopšte da ste je dobili?
- Pravo da vam kažem, nisam ni znala da ta nagrada postoji. Potom sam se raspitala, onda su mi objasnili. Specifična je nagrada, ne odnosi se na moj pozorišni opus, nego na televzijsko i filmsko stvaralaštvo.
Da li vas zamara kada vas u intervjuima konstantno pitaju o seriji "Bolji život"?
- Ne zamara me, to je deo moje karijere. Potpuno mi je fascinantno da su mladi ljudi koji su se tada tek rodili, ili se nisu ni rodili, to gledali. Sto puta je bilo reprizirano i to je poseban fenomen. Sve druge serije su kasnije snimane, ali "Bolji život" je nekako ostao gledaocima najinteresantniji. Na to verovatno utiču razni drugi faktori, u prilog tome govori da je to bila poslednja jugoslovenska serija. Gledala ju je cela tadašnja država. Danas kada idem u Hrvatsku na more, mladi ljudi me zaustavljaju na ulici da se slikaju. Oni se sećaju serije. Ostavila je potpuno neverovatan utisak na ljude.
Kako je izgledalo ovo leto za vas?
- Ove godine nisam mrdnula iz Beograda. Sem do Palića. Znate šta, prvo smo bili zatvoreni u kući, pripadam toj generaciji. Onda sam počela da izlazim. Tako je prošlo leto. Mislim, nije prijatno. Želela bih što pre da zaboravim.
Da li u mladim generacijama vidite naslednicu?
- Ne vidim baš naslednicu. Znate šta, ne znam u kom smislu pitate za naslednicu? Ima veoma mnogo odličnih glumica. Vreme je potpuno drugačije nego u periodu kada sam ja počinjala. Danas ima mnogo više glumaca i glumica. Ima veoma kvalitetnih, ali nekako pre je bilo mnogo manje nas. Bilo je vreme zvezda, danas nije više to vreme. Po talentu ima sjajnih mladih glumica. Ali kada kažete naslednica, trebalo bi da ima sličnosti sa mnom? Mislim da takvih nema, a kopija nikako nije dobra. Kao što se nadam da ja nisam ničija kopija. Bilo je velikih glumica i pre mene.
Gotovo da nema projekta u kojem ne glumite?
- Jeste, meni je drago zbog toga. Volim da radim, to me osvežava i daje mi smisao. To je moj život. Nas u ovim godinama nema mnogo, mislim glumica. Ima posla i to je dobro.
Sigurno ste ispratili slučaj Danijele Štajnfeld koja tvrdi da je preživela zlostavljanje od strane filmskog moćnika. Da li ste nekada čuli ili osetili na sopstvenoj koži nešto tog tipa?
- Sve zavisi do kog stepena to ide. Nekakva udvaranja i pokušaji su uvek postojali kada su u pitanju mlade glumice. Ali je to daleko bilo od silovanja ili ovog što se zove mobing. Nisam imala takva iskustva, a ni mlade glumice onog vremena, govorim o mojoj generaciji. Pričale bismo između sebe da je toga bilo, ali nije bilo. Ako su stupali u bilo kakav odnos, to je bilo obostrano. Nije bilo silovanja. To govorim o pozorištu, na filmu ne znam kako je bilo. Na filmu sam malo radila, prvi put sam radila kada sam već deset godina bila glumica, u filmu "Pas koji je voleo vozove". To je bio potpuno jedan drugarski odnos s rediteljem, kolegama, igrali su moj drugar Irfan Mensur i Bata Živojinović, koji je bio fenomenalan lik.
Kada sa Katarinom danas razgovarate, kako izgledaju ti razgovori u poređenju s onima od pred deset ili dvadeset godina?
- Mi sada razgovaramo kao dve potpuno ravnopravne glumice. Zrela je glumica, ona je završila i pozorišnu režiju, tako da razmišlja šire od, recimo, svoje uloge. O čitavom kontekstu i celom projektu u kom učestvuje. Ili kada gledamo neku predstavu, možemo ravnopravno da disktujemo. Ponekad ona vidi neke stvari u toj predstavi koje ja prenebregnem, a nekada ja. Dopunjavamo se, i to je potpuno jedna opuštena i sjajna komunikacija.
Da li se mešate u njen privatan život?
- Ne. Apsolutno je zrela osoba. Potpuno ima jedan svoj sređen i miran život. Veoma je to važno, jer je to baza iz koje mi možemo da se normalno, opušteno i predano bavimo svojim poslom.
Prolaznike na ulici kada bi pitali kako izgleda vaš život, svi bi rekli savršeno, slažete li se s tom konstatacijom?
- Nije savršeno, ali sam zadovoljna. Veoma sam realna i nekako imam dobru osobinu da se u datim okolnostima smestim i da mi bude prijatno.
Spadate li u grupu ljudi koji danas pate za nečim?
- Ne. U tom smislu se nikada ne osvrćem na prošlost. I to je jedna moja zahvalna osobina.
Da li se kajete što ste se udavali više puta?
- Ne, baš naprotiv. Mislim da sam imala veoma srećan život u sva tri braka.
Kog ste supruga više voleli?
- To ne može da se meri, različiti ljudi, različiti periodi života... U svakom slučaju sam zadovoljna svojim prvim brakom koji je u trenutku kada je prestao da bude to, bio razveden. U drugom sam ostala udovica. Sada sam srećna, u mirnoj luci sa svojim trećim mužem.
Kako biste opisali život sa suprugom?
- Super izgleda, sjajno se slažemo. Oboje smo duhoviti, veoma smo nežni jedno prema drugom, tako da divno živimo.
Krajem godine proslavljate 73. rođendan, kako zamišljate budućnost?
- Pre svega da budem zdrava i da ljudi oko mene budu zdravi. Ovo ludilo od korone da se završi, jer imam želju da putujem. Suprug i ja veoma volimo da putujemo i mislim da smo u godinama kada možemo da uživamo u tome. Po dobroj staroj Evropi, volimo da idemo u Beč, Italiju, obećali smo jednom drugom put u Barselonu, ali nismo stigli.
Kurir.rs/K.Đ/Blic, Foto: Marina Lopičić