U ŽIVOTU NISAM ISPEGLALA NIJEDNE GAĆE, NI SVOJE, NI TUĐE! Samo superžene peglaju svaki dan! Ja to nikad ne bih mogla!
Otišla sam u posetu svojoj prijateljici Tanji i bila zadivljena. Sve je kod nje tako savršeno i lepo, da poželim da je pitam gde se kupuje karta za ovaj muzej. I sve toliko čisto, da mi dođe da uzmem skalpel i počnem da operišem. Nije to stan, već raj za perfekcioniste.
Knjige poređane po veličini. Raznobojne sveće na policama u tonu sa zavesama. Slatkiši u činiji u boji tapeta. Šarmantno.
-Izvini, nisam stigla da pospremim – reče prijateljica i popravi asimetrično postavljen ukrasni jastuk na modernom kauču.
Šali se - pomislih. Zavitlava me?
- Nema veze, podneću - prihvatih igru.
Lično, nisam ni dana živela u takvom redu, a sigurno nikad i neću. Moja kuća je oličenje haosa: svi nekud jure, razbacuju, zaboravljaju šolje nedovršene kafe, dok naramak čarapa proviruje ispod kreveta, a lutke se u božanstvenom neredu valjaju po podu - Kaća, pokupi ih! - kao i sinovljevi udžbenici - jesi li uradio domaći? - i neka neko već jednom pokupi suv veš, vidite da nemam kad, čistim za mačkom koja je povratila na trosed.
Polazeći u posetu, oborila sam čiviluk, zatrpan brdom odeće raznih vrsta, ne samo jaknama i kaputima.
Sa mnom nešto nije u redu, razmišljala sam, uživajući u ovoj tuđoj divoti. Valjda samo nadljudi žive kao u časopisu…
Ja to nikada ne bih mogla.
Sledećeg jutra sam se posvađala s ćerkom. Ima četiri godine, a to je uzrast protesta.
U vrtiću su planirali svečano fotografisanje, pa je trebalo da se lepo obuče. Moja mala prznica je bacala jednu haljinu za drugom i tražila omiljenu suknju, koju sam juče ubacila u prljav veš, kad se polila supom.
Objašnjavala sam, molila, ubeđivala. Na kraju sam se iznervirala, izvadila iz veša suknju na kojoj se supa osušila, pa se više nije videla i time odmah usrećila ćerku. Obukla se poslušno i veselo i sva srećna otišla u vrtić.
Za svaki slučaj sam ponela i lepu haljinicu, ako se predomisli.
Roditelji i deca su se vrteli u svlačionici vrtića. Devojčice-princeze, s mašnama i ukrasnim šnalama u kosi, u elegantnim balskim haljinama, kenjkale su “mama mi je obula pogrešne cipele” ili “”vruće mi je”.
Moja se vrtela u suknji zalivenoj supom i igrala s gumenim ježom.
Mame su raspravljale treba li peglati gaćice i majice. Većina je smatrala da treba jer „tkanina od peglanja postaje mekša“, uostalom „svakog dana peglam“. Od sramote se skoro zavukoh pod klupu. U životu nisam ispeglala nijedne gaće, ni svoje ni tuđe, a glavni kriterijum za izbor odeće mi je da udobna i da se ne gužva.
Jedna mama je na licu mesta peglala ćerki mašnu.
Nešto nije u redu sa mnom, mislila sam gledajući devojčice u savršenim haljinama. Verovatno samo superljudi žive tako i peglaju svaki dan…
Ja to nikada ne bih mogla.
kurir.rs/uspesnazena.com