Rat u Nagorno Karabahu zaokupio je svetsku javnost. Pre nekoliko godina seo sam u svoju „ladu nivu“ i odvezao se do Kavkaza, sakupljajući materijal za svoju knjigu „Zemlje koje ne postoje“ o otcepljenim provincijama širom planete. Obišao sam granicu s azerbejdžanske strane, a moj prijatelj, takođe Srbin, Nikola Branović, otišao je u deo Karabaha koji kontrolišu Jermeni.
Azerbejdžanska strana
Azerbejdžanska vojska danas kontroliše mali deo Karabaha, svega nekoliko sela. Nepriznata republika Nagorno Karabah kontroliše i druge delove Azerbejdžana, ukupno 16 odsto ove države. Srbija u ovom, kao i u svim sličnim slučajevima, podržava Azerbejdžan; to je jedan od razloga bliskih odnosa s Bakuom, mada nas s Jermenima vezuju hrišćanska vera i prijateljstvo koje seže u dubinu vekova. Najtragičnije je što u svim sukobima najviše stradaju civili i kultura, na svim stranama.
Azerbejdžan i Jermenija zabranjuju građanima protivničke države da uđu na njihovu teritoriju, osim uz saglasnost predsednika države! Svaki ulazak u Karabah tim putem smatra se nezakonitim, a drugi ne postoji. Ko od stranaca nelegalno pređe granicu, za Azerbejdžan je počinio najteže krivično delo, a uzimanjem karabaške vize ili pečata priznao je nezavisnost njihove provincije! Kazna je proglašavanje prestupnika za personu non grata i doživotna zabrana ulaska u Azerbejdžan! Strane diplomate, političare i novinare očekuju mnogo gore konsekvence: ceo državni aparat se angažuje da dotičnu osobu diskredituje ili potpuno eliminiše iz javnog života. Azerbejdžanska diplomatija se tako obrušila na jednog poljskog poslanika da je umalo bio izbačen iz parlamenta!
Sa jednim vižljastim mladićem koji se ponudio da mi bude vodi krenuo u sam u obilazak dva gradova Agdama i Tartara, koji se nalaze kod same linije razdvajanja sa azerbejdžanske strane. Agdam je grad koji su zauzeli Jermeni i koji sada stoji u ruševinama s druge strane fronta. S ove pak strane izgrađen je paralelni grad istog imena i u njemu pretežno žive ljudi koji su napustili stari Agdam. Spomenici poginulima dominiraju gradom. Crna traka imena vijuga za mnom, ujeda dušu. Mladi vojnici, seljaci, obični ljudi, uvek i svuda, zauzimaju počasno mesto u srcu nesreće.
Pucnjava nije prestajala
Obišao sam sela koja se nalaze na svega osamsto metara od granice - borbene linije. Pažnju mi je privukla razrušena kuća i čovek koji je ispred nje, kraj svog magarca, mirno pušio cigaretu. Objasnio nam je da su tu tokom rata poginula 24 azerbejdžanska vojnika. Jedan ručak im je prekinula raketa i sve za stolom raznela u paramparčad. Njegov dom je stotinak metara odatle. Redovno je bivao na meti oružja, a u bašti umesto krompira još ponekad iskopa bombu.
Ponudio mi je da mi pokaže svoj dom. Metalna ulazna kapija je sva izrešetana šrapnelima, ali najstrašnije je bilo u kući... U sobi u kojoj se deca igraju iznad ogledala zjapi rupetina. Plafon je izrešetan šrapnelima...
- Mi nemamo kuda da idemo, tu je naš dom; neka nas puste da ovde živimo ili neka nas ovde sahrane! - odlučan je domaćin.
Pucnjava nije prestajala, iako je bilo primirje. Podilazi me jeza od pomisli da su ovi ljudi godinama mete snajpera. Dok rade u polju ili čuvaju krave, uvek se trude da im kakvo drvo ili kamen bude zaklon od pucnjave.
Nova generacija stasava naviknuta na skrivanje i mržnju. Zato roditelji svake večeri deci pričaju o srećnijim vremenima, kada su ratovi i stradanja bili nezamislivi. Važno im je da deci razviju veru da ovaj užas nije sve što postoji na svetu...
Kada je pala noć, začuli su se prvi pucnji. Da li su veće žrtve oni koji su izginuli ili ovi nesrećni ljudi koji stalno žive pod pretnjom smrti? Poslušao sam savet da se neprestano krećem kako bih otežao posao snajperistima. Vozio sam daleko od domova koje je rat zavio u crno.
Čujmo i drugu stranu
U proteklih nekoliko godina više od 30 Srba, uglavnom planinara, obišlo je Nagorno Karabah. Jedan od njih je Nikola Branović, čiji tekst ovde prilažemo: „Ona tvrdokorna šaka Jermena, čija se zemlja, odlukom Staljina, našla pod tuđim nebom, odlučila je da napadne stostruko bogatiji Azerbejdžan i Tursku.“ To su vesti koje čitamo, to su vesti kojima se veruje. A to nikada u istoriji nije bilo, niti može biti.
Međusobne optužbe Jermena i Azerbejdžanaca identične su: i jedni i drugi tvrde da je nad njima počinjen genocid, i jedni i drugi tvrde da je falsifikovana istorija i da druga strana sistematski uništava spomenike kulture, i jedni i drugi tvrde da su uništili neprijatelju stotine, hiljade, uskoro će biti milione tenkova i vojnika... Azerbejdžanci smatraju da je okupiran deo njihove teritorije, a Jermeni da su Karabah oslobodili, da su ispravili istorijsku nepravdu i Staljinov hir. Kome poverovati? Ja sam uvek na strani slabijeg i ugroženog. Jermeni koji oduvek žive u Karabahu nisu krenuli da osvajaju Baku, ali su zato neki vojnici iz Sirije i iz Turske došli, ne bi li malo, doduše veoma žilavog i upornog naroda, proterali iz svojih planinskih domova.
Konce Azerbejdžanu najviše mrsi to što Jermeni imaju jako uporište u svojim dijasporama širom Evrope i Amerike. Pojedina mesta na planeti zaista su čardak ni na nebu ni na zemlji. Predeli kao da su nedorečeni, kao da njihove pejzaže božja magična četkica nije do kraja iscrtala. Tu je teško odrediti šta jeste; lakše je kazati šta nije. Tako Karabah, po mnogo čemu, nije Azerbejdžan, ali nije ni Jermenija.
U centru glavnog grada, mirnog Stepanakerta, nalazi se moderni hotel, ali i predsednička palata i parlament Republike Nagorno Karabah. Kada sam ga posetio, bio je Dan nezavisnosti, pa se u centru održavao veliki koncert. Pitam jednog zvaničnika da li ima mnogo gostiju iz drugih zemalja.
„Naravno“, kaže.
Raspitujem se iz kojih su sve država došli.
„Pa iz Abhazije, Pridnjestrovlja, Južne Osetije...“ Muzej poginulih
Nepriznate države međusobno se priznaju, ali su saglasne da nezavisnost Kosova - ne priznaju, jer to je izuzetan slučaj: smatraju da, zbog svoje posebnosti, Kosovo mora da ostane deo Srbije! Zanimljivo je da čak ni Jermenija nije priznala nezavisnost Kosova.
Prolazim pored izložbe fotografija iz rata, sa proslavljenim tenkovima, mitraljezima i bombašima. Devojke očijukaju sa strancima, kojih i nema mnogo; nadaju se dobroj udaji i odlasku u srećnije zemlje.
U Karabahu živi svega sto pedeset hiljada duša! Tužna je istina da je nekada za otadžbinu lakše ratovati i umreti nego u njoj živeti. S jedne strane stoje nizovi razrušenih zdanja, a s druge napušteni domovi, izumrla sela i gradovi. Ako se izuzme oskudica, Karabah je izolovani raj sačinjen od planina i divljih reka, svežeg vazduha i zdrave hrane. Najstariji ljudi na svetu žive upravo ovde! Nije ništa neobično sresti krepkog stogodišnjaka koji se još dobro drži, a stodesetogodišnjaci ga smatraju mladićem! To nije preterivanje, već opštepoznata činjenica.
U večernjim satima muško društvo započinje priče o junaštvu, po kojem su Jermeni poznati. Mnogi na telu nose ožiljke, tragove operacija, gelere u tkivu... Jedni drugima pokazuju rane kao trofeje. Na istočnim brdima jednom su svega tri vojnika zauzela neku uzvišicu, danima odolevajući napadima četiristo dobro naoružanih neprijatelja! Dvojica su poginula, a treći je ranjen dočekao pojačanje, ali je brdo ostalo u njihovim rukama...
Majka jednog vojnika, jermenskog heroja palog u ratu, koji nije stigao da proslavi svoj dvadeseti rođendan, osnovala je Muzej poginulih. Nema strašnijeg mesta u celom Karabahu: sakupila je hiljade fotografija i ličnih stvari boraca. Njihova lica govore više od svih podataka, njihove oči još žive i gledaju najmilije žudeći za pravdom. U tom muzeju se može videti sasušena krv na majicama... Kaže mi jedna majka: „Svašta će iz zemlje nići, samo čovek nikada; moj sin je u zemlju posađen kao zelena jabuka!“ I četrdeset hiljada zrna pirinča je mnogo. A tek četrdeset hiljada nastradalih mladića!
(Kurir.rs /Viktor Lazić-Nikola Branović)