Novinar Ivan Radovanović za Sajam knjiga u Beogradu, kojeg neće biti u oktobru, objavio je roman "A sada, nešto sasvim drugačije: Isak Deus i njegovi izveštaji iz prašine". Nakon veoma uspešnih knjiga "Dubrovnik" i "Peti oktobar", sada se trudio da pobegne od politike.
Kako ste izabrali temu za svoj roman - da li se ona nametnula kao društveno aktuelna ili ste, kako mi se čini, imali neki duboko ličniji motiv?
- Nisam brinuo o društvenim aktuelnostima, ali ne mogu da tvrdim da je sve ovo što se dešava u čitavom svetu bilo bez ikakvog uticaja na ono što radim, pa i na ono što pišem. Opet, osnovni motiv je bila potreba da sebi dam oduška, posle gotovo četrdeset godina života sa jezikom, od jezika, za jezik, i da se prema njemu ponašam onako kako želim, od samog početka. Da se igram. Da pričam priče koje me zanimaju. Da ga doživim ne kao obavezu, nego kao prijatelja, sa kojim mogu baš sve. Sve van toga, svaki svesni ili nesvesni uticaj, prosto je uletelo, i postalo deo te igre.
U knjizi stalno potencirate na igri reči. Šta se onda krije iza samog naslova?
- Ima tu svega, a najviše potrebe da se ono božansko, koje nam je potrebno, kao nada i kao spas, dovede malo bliže nama, običnim ljudima, da se oslobodi kanona i stega, dogmi i pravila, raznoraznih vera, i da postane ono što i treba da bude. Neko ko, zajedno s nama, može da se smeje. Ime Isak u svom korenu ima smeh. I deo je monoteističke tradicije. Ime Deus je latinsko, iz doba u kojem nije postojao samo jedan bog, nego božanstva. I sve je to, ubeđen sam, moguće zajedno, uz osmeh, božanski. Zato je tu i taj montipajtonovski nadnaslov, zato u podnaslovu pominjem skandalozna snoviđenja. Jednom rečju, od korica do kraja knjige, igrao sam se.
Ima li i u romanu biografskih elemenata? Da li će se junaci našeg doba lako u njemu prepoznati?
- Ne na onaj plitki, površni način, koji je danas toliko popularan. Ta vrsta primenjene dnevne politike, ubeđen sam, samo kvari književnost, pravi od nje alatku u raznim sumanutim političkim obračunima. Zato i kada pominjem Dubrovnik, Vukovar, ili u ovoj knjizi totalno izokrenuti miting na Ušću s kraja osamdesetih, nemam nikakvu tezu, agendu, politički program, niti se postavljam kao sudija. Prosto pričam priče. A njih ima u svakom vremenu. I sve što je potrebno jeste da se prema njima odnosimo kao prema pričama, a ne kao sredstvu kojim se bilo šta dokazuje.
Pisali ste knjigu o dva ključna sata 5. oktobra. Zašto je Srbija i dalje jedno podeljeno društvo?
- Srbija je više podeljena medijski, podeljen joj je javni prostor, a ne sama stvarnost. Stvarnost su izbori, njihov rezultat, svidelo se to nekome ili ne. S druge strane, te podele javnog prostora dovode do toga da se danas zaista ne zna da li se 5. oktobar dogodio. A jeste. Kao što se, dan kasnije, dogodio i 6. oktobar, i bio baš onakav kakav je bio. Što pre to ljudi shvate, biće im lakše da urade nešto novo, a ne da stalno kukaju za starim.
Kako ste tek sa novom knjigom uspeli da u svom književnom pisanju pobegnete od novinarstva?
- Knjige sam počeo da objavljujem krajem devedesetih, u "Stubovima kulture". Jedino što nikada nisam o njima pričao, tako da je ova, inače peta po redu, prva o kojoj govorim ovako javno. I ne bih rekao da sam uz njihovu pomoć bežao od novinarstva, prosto su bile deo onoga što jesam, već godinama, a jesam čovek koji piše. Od novinarstva sam otišao onog trenutka kada sam pomislio da sam neki ciklus, u kojem je ono bilo na prvom mestu, završio.
Pišete poslednjih četrdesetak godina, a objavljivali ste tekstove u Politici, za Borbu, Vreme, Evropljanin... Kako vidite stanje u medijima danas? - Mislim da je važnije kako ga vide oni koji se njime bave. Nažalost, nisam siguran da vide dobro, jer nikako da postave pravo pitanje, a to je kolika je cena novinarstva danas. I zašto je jeftino. Kada to pitaju, kada otkriju odgovor na to pitanje, znaće i šta treba da rade.
Kurir/ Foto: Marko Đoković