Od kako su ostali bez roditelja na nejaka leđa Milene i Milan palo je celo domaćinstvo.
Preko 6 hektara zemlje ova deca sama obrađuju, pored toga, tu je i briga oko stoke.
Kako kažu, njih dvoje celokupan posao preuzeli su iz ljubavi, te im baš ništa nije teško.
-Seja voli ovce, pa je ona insistirala da ih uzmemo. Čuvamo ih skoro mesec dana, još učimo o svemu…
Divlji predeo u kome žive još više otežava njihov posao. Kako sami kažu, najteže im pada berba maline. Jako sunce, sitan plod i još uvek nedovoljno vešte ruke mladih čine svoje.
Ovu porodicu smrt je zatekla još 1999. godine, kada je ovoj mladoj deci na Košarima poginuo stric. Za njim je ove godine krenuo i otac četrnaestogodišnjeg Milana i dve godine starije Milene, ostaviviši ih tako da pre vremena uče o selu.
- Ne može se iz kože, moraš da se navikneš, nije lako… - pomirljivo govore o svemu.
Obrađuju zemlju, kopaju krompir, beru maline, a kako bi obezbedili dovoljno sredstava za preživljavenje, ne libe se ni da idu u nadnicu.
-Imali smo velike planove, da renoviramo kuću, da sttavimo novu ogradu… a sada je sve to palo u vodu.
Milena je ove godine krenula u Čačak u srednju školu. Ipak, odlasci joj sada teško padaju. Iako joj je prva želja bila da upiše Vojnu gimnaziju, kada joj se otac razboleo, odlučila je da se upiše u školu u Čačku, kako bi bila bliže bolesnom ocu.
On vozi traktor i ore, a ona brine o ovcama, pere, sprema hranu. Jer njih dvoje jedno su drugome sve. Na imanju koga se ne bi postideli ni ozbiljni seoski domaćini. Jer to je borba. To je život.