Zanimljiv je i kao novinar, i kao voditelj, i kao čovek. Uzoran u svakom smislu, nekada je provodio život u čizmama baveći se seoskim temama, a danas nas zabavlja u emisiji "Prelo u našem sokaku"
Uroš Davidović je novinar najređih TV- emisija, onih o poljoprivredi. Do avgusta ove godine bio je autor i urednik sjajne emisije "Bolja zemlja" na televiziji B92, gde je angažovano i suvereno govorio o problemima seljaka. Simpatičan i pun energije, nekadašnji najbolji student veterine danas je voditelj potpuno drugačijeg programa, o čemu i sam govori na duhovit način. Kako se dogodilo da posle ozbiljne emisije o poljoprivredi postanete voditelj zabavne emisije Hepi TV "Prelo u našem sokaku"? - To je isto kao pitanje kako to da ste posle iscrpljujućih studija, koje su redovno trajale sedam godina, i kada je većina ljudi očekivala da se bavite naučnim radom, odlučili da se bavite novinarstvom (smeh) - ali dogodilo se. Volim izazove i pokrenula me je radoznalost da li to uopšte mogu da radim. Naravno, kada sam započeo i video da mogu, shvatio sam da je sve to veoma zanimljivo. I onda, zašto da ne? Ponekad u šali kažem da je neverovatno koliko uživam radeći "Prelo" a da me za to još i plaćaju. "Bolja zemlja" je emisija koja zahteva da mnogo znate, suočite se s problemima, od sletanja s puta do stvarno teških ljudskih priča. Ponekad je mentalno iscrpljujuća. S druge strane je više ventil koji me zabavlja.
NADA ZA NORMALAN ŽIVOT
"Prelo" je kolažni format - red priče, red umotvorina, red muzike. Mnogo je ljudi u studiju, pa kako izgleda rad u uslovima pandemije?
- Da se našalim: mi smo škola po "doktoru Nestoroviću". Nije tako strašno. Ljudi su prevazišli strahove. Drugim rečima - pridržavamo se mera, a šta će se dogoditi, dogodiće se. Za sada se nismo susreli s nekim većim problemima. Na samom početku pandemije rekao sam uživo u programu: "Jeste strašno i loše, ali život ne sme da stane - pa ni ova emisija." Mislim da je dobro da radimo, snimamo i donosimo ljudima razonodu, ulivamo nadu u "normalnost". Očajanje ne vodi nikuda. Radite sa Nadom Blam. Sigurna sam da za nju imate samo najlepše reči. - Obožavam je. To je jedna od najobrazovanijih žena koje poznajem. Sjajan duh! Duhovita, vedra, snalažljiva, improvizuje u sekundi. Ona je zaista istinska, prava zvezda i istovremeno sasvim normalna osoba. S njom su stalno neke anegdote, fantastične priče. Ubeđujem je da deo tih sjajnih priča o glumcima, umetnicima, ispriča i u našoj emisiji. Videćemo. U svakom slučaju, neverovatna ličnost od koje može da mnogo toga da se nauči.
ČUDNI PUTEVI GOSPODNJI
Rođeni ste u Smederevskoj Palanci, odrasli u Velikoj Plani, završili Veterinarski fakultet... Jeste li odrasli uz životinje ili ste nesuđeni poziv izabrali iz drugih razloga?
- Srbija je poljoprivredna zemlja i svi smo mi, konkretno ja, pre jedne generacije imali seljake u svojim genima. Nažalost, moji roditelji se nisu bavili poljoprivredom dok sam ja odrastao, zanimljivo je da se bave sada kao hobijem. No, veterinu sam upisao pre svega jer sam veoma voleo biologiju.
Niste razočarali roditelje?
- Kao tinejdžer sam veoma voleo da čitam knjige raznih žanrova i želeo sam da se bavim naukom. Recimo da sam bio pomalo povučen. S druge strane, moj rođeni brat je u tom životnom dobu bio nestalan. Iskreno, uglavnom je sve vreme jurio devojke i izlazio. Majka je oduvek govorila da ću ja postati naučnik, a da će on biti đilkoš. Nekoliko decenija kasnije Miloš je doktorirao elektrotehniku u Beču i imao najbolji naučni rad, a ja sam u TV studiju i snimam zabavni program sa estradnim zvezdama, dve pevačice u naručju, između ostalog. Tako da vidite kuda sve život može da krene (smeh).
U većini intervjua naglašava se da ste novinarski stasali uz Zaharija Trnavčevića, doajena emisija o poljoprivredi. Smeta li vam ili prija što ste njegova škola?
- Sam Zaharije mi je oduvek govorio: "Ti ne treba da budeš moja kopija - moraš da budeš svoj i da izgradiš svoj stil." Ne kažem da je Zaharije bio bezgrešan, ali u dve stvari sam siguran. Prvo, prema meni lično je uvek, ali UVEK, do same smrti, do poslednjeg dana kada sam ga obišao u bolnici, bio korektan. Drugo, to je čovek koji je bio, doslovce, jedan u milion. Neverovatan um. Naučio sam mnogo od njega, koliko o novinarstvu toliko i o životu. Imao sam sreće što sam ga upoznao.
IMAMO SVE ŠTO TREBA
Oženjeni ste i imate sina. Šta vam je najvažnije u vaspitanju dečaka danas?
- Milica je žena mog života. Čovek treba da voli svoju ženu i da uživa pored nje. Znate, u ovom "estradnom poslu" vrebaju mnoga iskušenja, ali uvek pomislim da sam, kada sam upoznao Milicu, bio student i vozio "zastavu 128" . Moja žena je i jedna od najlepših i najzgodnijih žena koje poznajem. Bavi se sasvim običnim poslom, završila je Pravni fakultet i radi kao službenik za jednu osiguravajuću kuću. Vojin je sjajno dete od šest godina, beskrajno je zanimljivo posmatrati kako odrasta i dobija svoj karakter. Pobornik sam tradicionalnog vaspitanja, ali detetu treba dati i slobodu. Odmalena mora da mu se usadi da mora da radi, poštuje druge, ali i da voli svoju zemlju. U tom smeru ga i vaspitavam. Hmm, makar je bilo tako dok mu nisam kupio tablet i dok nije otkrio Jutjub (smeh) ... Inače, zanimljivo je kada dete počne da vam postavlja pitanja: "Gde je bog? Šta se dešava kada čovek umre?" Tada se i sami zapitate.
Kakvim načinom života živi vaša porodica? Čega najviše ima, a šta nedostaje?
- Običan život je najbolji život. Ne privlači me fensi život nekih mojih kolega i koleginica. Previše sam proveo vremena u čizmama. Vaspitan sam da živim skromno. Poštujem, naravno, svačiji stil života. Ljudi u ovom poslu, pogotovu što se tiče zabave, vrlo lako pokleknu i zavede ih luksuz. Ali to je samo taština i prolaznost. Imamo svega. Najviše nam nedostaje vremena. Zaista dosta radim, bukvalno sedam dana u nedelji. Jeste da volim svoj posao, ali ponekad ipak bude i previše.
Za vas kažu da ste odličan voditelj, novinar i - dobar čovek. Koliko je dobro kad je neko danas dobar?
- Hvala vam na tome, mada bih citirao Nadu Blam, koja mi je rekla i savršeno me je prozrela: "Ti ne umeš da primaš komplimente." Niko od nas nije svetac. Trudim se da budem pošten i da radim stvari ispravno. To je sve.
ŽELJA ZA RADOVANJEM
Volite li selo? Ili vas je grad uzeo pod svoje?
- Naravno da više volim selo. O tome dosad nisam govorio, ali sam imao ponude da napustim posao u poljoprivrednoj emisiji za, priznajem, nešto veći novac i da se posvetim zabavnom programu. Odbio sam bez razmišljanja. Sve u mojoj karijeri suštinski dugujem poljoprivrednicima i selu. Nije u pitanju novac, nego - život. Voleo bih da mogu da priuštim da se jednog dana preselim u Radovanje kod Velike Plane, gde imam imanje.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Privatna arhiva)