Ekskluzivni gost večerašnje emisije Usijanje dana od 19.30 na Kurir televiziji je dr Pavle Kondić, direktor arhiva Mitropolije crnogorsko-primorske, monah koji je uz mitropolita Amfilohija bio više od dvadeset godina.
Tema razgovora su život i stavovi mitropolita, njegovi poslednji dani i poslednje želje.
- Tužno i radosno sam, zaot što mi kao hrišćani nemamo pravo na tugu i beznađe, a kao čovek koji je uz Amfilohija bio 43 godine, 11 godina sam imao kao dečak, bio mi je sve, i otac i majka, i duhovnik, staratelj, učitelj,i hranitelj i zaštitnik. Ja sam bez oca i bez majke, siroče, možete misliti kako mi je.
- Neistraživi su putevi gospodnji. Kad sma pošao u osnovnu školu bio sam čtec, i takav sam dolazio u Sabornu crkvu, i tu sam sreo tada mladog jeromonaha i profesora Bogoslovskog fakulteta Imao sam 11 godina, i od tada mi je on prigrlio. Otac mi je otišao u Nemačku da radi, ja sam ostao sam samohranom majkom.
- Ruka božja vodi svakog od nas, i od njega sam osetio sve što nisam osetio od oca i majke, i rodbine. On mi je svojom ljubavlju sve namirio. Ja sam završio školu, a nikad mi Afilohije nije na silu uticao, ali me je kao deteta vodio, i kod oca Justina Popovića, njegovog duhovnog učitelja. Bio sam uz njega, pratio koliko sam mogao, a negde na polovini fakulteta, istoriju sam završio, kad sma mu rekao da bih ipak u manastir, on mi je rekao da prvo završim školu. Čim sam diplomirao otišao sam na Cetinje.
Šta ljudi o Amfilohiju ne znaju. Bili ste i na Kosovu zajedno?
To je bio pravi Amfilohije. Mi imamo puno teologa, a njegovih je ostlao 40 knjiga teoloških, on je po tome već prevazišao svoga učitelja, oca Justina Ćelijskog. Amfilohije je teolog u samom vrhu hrišćanske teologije, od prvih otaca, preko Jovana Zlatoustog. Ali to je samo jedna dimenzija. On je prerpoznat kao neodstupni branilac istine i pravde Božije. On je bio sin Božiji, i sluga Božiji, koji je svim svojim bićem snagomi darovima koje mu je Bog dao, ispunjava istinu i pravdu Božju.
Kako ste podneli današnju vest?
Videli smo i znali da je on svaki atom svoje energije, svoje biće uložio u crkkvu Božju. To je bio Amfilohije. A lično, pa znate kako je kad ostanete sami, beskrajno sam Bogu zahvalan što sam bio kod njega. Tužan sam. I znamo da će nas pratitisa neba, njegov duh, energija, očinska ljubav, i zato smo srećni sa jedne strane, ali i tužni, jer znamo koliko nas patnje čeka. NIje on bio med i mleko, Majka Tereza, koliko sam mu puta rekao da je njegova teologija tvrđa od crnogorskih brda. On nas je učio bićemo verni koliko zaslužimo. Spomenuli smo Kosovo, i kažem, to je Amfilohije.
Kad smo bili na Kosovu, upoređivao sam Amfilohija sa Svetim Savom, i svecima do dana današnjeg. Svako čovek ima svoje prizvanje. Sada se povlači crta njegovog života, zatvorena je njegova knjiga života, listaće je Bog sa anđelima, i daće mu po pravdi. Nema čoveka bez greha.
Poslednji put sam ga video na Cetinju u njegovom kabinetu, da nađemo neke njegove dokumente, tada sam ga video u majboljem mogućem izdanju. Moja majka je umrla drugi dan Preobraženja, a da sam znao da nam je to poslednji susret, ne bi bio ispunjen tolikom radošću. Uveče su mi javili da se upokojio.
U njemu su se premostili duhovni svetovi, između njega, oca Justina, verovatno su mu se vraćali prizori iz mladosti: Kao što sam se sa majkom pozdravio, koja nije nikog aimala osim mene, tako sam se i sa Amfilohijem pozdravio na najboljiu mogući način.
Amfilohije je svim svojim bićem bio vezan za kosovski zavet i sveto Kosovo, za Dečane, Pećku patrijaršiju. NIje bio ni za čim materijalno vezan. Tokom 1999. tokom stradanja posle bombardovanja, on je ostao sa nama na Kosovu i Metohiji. Ima toliko svedočanstava, gde je on sa nama monasima, skupljao ogorele kosti, naših ljudi, mučenika, i sahranjivao ih zajedno sa nama. Kada se povukla naša policija i vojska, on je svojim autoritetom i znanjem pet jezika, uspeo da ubedi KFOR da se sačuva naš narod. I to je pravi Amfilohije.
Nema ratišta gde je stradao srpski narod, gde on nije bio da im pruži utehu, da sakuplja leševe naših stradalih.
On je stigao i da miri naše usijane glave. On je branio i studente 2000. godine, i kad je policija krenula na njih, on je stao i blagoslovio i miliciju i narod. Sećamo se naših unutrašnjih ideoloških lomova, između tadašnje komunističke vlasti i onih drugih.
Sad je stao na čelo kolone za odbranu SPC u Crnoj Gori?
To je bio čovek za koga nisu postojale zemaljske dimenzije. Bio je utemeljen u Svetom pismu, duhovno predanju. Ovo je sada u Crnoj Gori se sve ustalasalo, i narod je ustao, ali šta smo sve 90-tih preživeli na Cetinju, koliko je bilo napadana manastir, koliko smo se kordona nagledali braneći manastir od tih usijanjih glava crnogorske ustašije.
Već 96. je Đukanović njemu pretio smrću. Ali on s enije plašio, samo je rekao: "Je l ti veruješ u anđela čuvara, ako nas oni ne brane, ne vredi nam ništa". Ničega se nije plašio zarad pravde i istine.
Ostvario je snažan duhovni preobražaj Crne Gore u vidu novih hramova. Sve je to zasnovano na krvlju mučenika. Svaka kap krvi žrtava je seme novih hrišćana. Te žrtve su temelj na kome je Amfilohije gradio i na kome se duhovno obnovila Crna Gora.
Stvorio je i eparhiju za Južnu Ameriku?
On je pre svega bio vaseljenski arhijerej, svaka stopa zemlje bila mu je bliska, i nema gde nije stigao. Potomci doseljenika su rekli Amfilohiju da njemu veruju, i tkao je stvorena mitropolija u Buenos Ajresu.
Pamtite li razgovore Amfilohija i Patrijarha Pavla?
Kada sam stupio u cetinjski manastir video sam u Amfilohijevoj sobi fotografiju Patrijarha Pavla. Bio sam preneražen što je stavio sliku živog čoveka i molio mu se. On mi je rekao da ga odavno zna, i on je osetio da je Pavle čist svetac Božiji.Imao je beskrajno poštovanja, ljubavi prema Patrijarhu Pavlu.
Šta bi poručili na kraju?
Ne bih rekao da su vernici danas neutešni. Ima Bog ljubavi za Srbe, kao i za svaki narod, hvala mu što nam je dao Amfilohija da imamo primer i uzor, ali nas to obavezuje da sledimo primer bogoljublja i bratoljublj. Imajmo mir i ljubav jedni prema drugima.