NA RESPIRATORU KREĆE I OTKAZIVANJE ORGANA Dr Milenković: Ovo je NAJGORI talas, MLADI zanemare OVE simptome i završe na ventilatoru

Printscreen

Uopšte nema starije populacije na mehaničkoj ventilaciji. Ima dosta mladih
ljudi koji su zanemarivali simptome sa visokom temperaturom i onda su
zbog pogoršanja završili na ventilatoru

U trećem talasu su najozbiljnije kliničke slike, vrlo brzo se razvijaju upale pluća i vrlo su brza pogoršanja. Kad nam pacijent dođe s pneumonijom u zakasnelom stadijumu, sve je bliže mehaničkoj ventilaciji. Na respiratorima su nam listom mlađi ljudi, koji su bili zdravi pre korone. Svi kapaciteti su nam popunjeni, imamo oko 300 pacijenata i bukvalno se čeka da se neko otpusti da bismo mogli da primimo nove ljude - kaže u intervjuu za Kurir anesteziolog ass. dr Marija Milenković, koordinatorka kovid bolnice Bežanijska kosa, koja u regularnim okolnostima radi u Urgentnom centru.

Kakva je tačna starosna struktura pacijenata na respiratoru?

- Uopšte nema starije populacije, uglavnom su to pacijenti starosti od 45 do 65 godina. Naravno, ima i poneki baš star pacijent, ali to su uglavnom oni koji su tu došli iz bolnice, posle neke operacije, gde im je i otkrivena korona. Ali ima dosta mladih koji su zanemarivali svoje simptome s visokom temperaturom i onda su zbog pogoršanja završili na mehaničkoj ventilaciji, sa visokim skorom viđenim na skeneru. Kada već dođu u zakasnelom stadijumu pneumonije, nema im mnogo pomoći. Uvek zahtevaju neki vid mehaničke ventilacije, neinvanzivne ili invazivne. Trenutno najmlađi pacijent koji nam je na respiratoru ima oko 40 godina, a najstariji nam je od 86.

I onda ide progresija na druge organe?

- Apsolutno tako. Sve češće je to udruženo sa srčanim tegobama, dolazi do različitih oblika srčanog popuštanja, na šta su, posle ovoliko iskustva, kardiolozi već navikli. Tu su i tegobe povezane s gastrointestinalnim traktom, nervnim sistemom... Kad imate proliv, povraćanje, glavobolje, to su već simptomi od drugih organa, a otežano disanje je od pluća.

Na respiratoru kreće i otkazivanje organa?

- Respirator je mašina koja pomaže, ali tu morate da budete sedirani. I onda polako počinje multiorganska disfunkcija, počinju da otkazuju i drugi organi. Otkazuju bubrezi, pacijent završava na dijalizi i, uopšte, umanjena je sposobnost celog organizma da se bori i reaguje.

Da li sada procentualno ima više smrtnih slučajeva nego u drugom talasu?

- Jesu teže kliničke slike, ali imamo mnogo iskustva i vrlo brzo prepoznajemo pogoršanje i na vreme koordiniramo sve. Znamo šta nas čeka. Bukvalno idemo korak ispred bolesti, bar je tako na Bežanijskoj kosi. Osim u slučajevima gde pacijent zakasni i ne javi se na vreme.

Tromboze, odnosno problemi s koagulacijom, tu su konstantno?

- To su imunološke tromboze, jer se javljaju u plućima, na mestu gde je upala. Ali ih ne možemo nazvati tromboze u klasičnom smislu. Budući da imamo dosta iskustva, kao prevenciju dajemo antikoagulantnu terapiju. Značilo nam je sve ovo što smo prošli s pacijentima. I nemamo veliki broj smrtnih ishoda, bar što se tiče Bežanijske kose, zato što se na vreme pomaže. Bežanijska kosa je uređen sistem trijaže i čestih obilazaka pacijenata, sistem s poluintenzivnom i intenzivnom negom. Kad prepoznate pacijenta i stavite ga u poluintenzivnu negu, predupredite nastanak komplikacija.

Pomaže li remdesivir, koji je odnedavno u našem protokolu lečenja kovid pacijenata?

- Remdesivir se veoma dobro pokazao. Daje se u prvim danima bolesti ukoliko dođe do respiratornog pogoršanja i upravo zato je vrlo bitno da se pacijenti javljaju na vreme. Tu je i favipiravir, prethodnik remdesivira, koji dobijaju svi koji se jave na vreme. Kao i remdesivir, i to je antivirusni lek i s njim imamo dobro iskustvo. Oba se primenjuju uz kontrolu strogih medicinskih indikacija, a oba se daju u ranoj fazi bolesti, do sedmog dana. I zato ponavljam da je veoma važno da ljudi dođu na vreme. Mislim da smo mi bolnica koja je najviše dala remdesivira. Favipiravir je primilo više od 200 pacijenata.

Imate li reinficiranih pacijenata?

- Ne, čini mi se da je ležao samo jedan takav pacijent. Sve su novi slučajevi.

Šta nam je korona pokazala?

- Korona nam je pokazala da ni slava, ni novac, ni moć ne znače ništa! Svi smo isti. Ali i to da koliko je bitna uloga lekara, toliko je važno i da pacijenti sami sebe bodre. Takođe, stručnost se ne dovodi u pitanje, ali je značajan i prisan i ljudski odnos prema pacijentima. I moram da pohvalim tim lekara Bežanijske kose, tu nije bitno ko je koje specijalnosti, svi rade zajedno, ali i medicinsko i nemedicinsko osoblje. Svi oni dolaze i subotom, i nedeljom, i ništa im nije teško. Na Bežanijskoj kosi sve radi ko sat i ja sam, kao neko sa strane, vrlo lepo prihvaćena. Ovde sve možete da odradite u bolnici - dijagnostičke procedure, ništa se ne štedi, radi se ultrazvuk srca, gastroskopije, hirurške procedure... sve je stavljeno pod crvenu zonu.

Najemotivniji momenat Najteže je kad lečite bliske ljude

Koji vam je momenat najemotivniji?

- Bilo ih je mnogo, a poslednji je kada sam lečila porodicu koleginice i prijateljice - roditelje i brata. Ocu se stanje pogoršalo i završio je u jedinici intenzivnog lečenja. Izvukao se, otišao je kući, ali to mi je bilo strašno, bio je to prvi put da lečim nekog ko mi je blizak.

O čemu vam pacijenti pričaju?

- Mi smo im jedini kontakt sa svetom i kod nas se raspituju za porodice, šalju poruke. Imali smo oca i sina koji su se posvađali, pa je otac tražio da prenesemo sinu da mu je žao i da je pogrešio. Na pulmologiji sam čoveku rekla da mora da se bori jer ga čekaju porodica i supruga, a on će: „Supruga mi je juče umrla od korone.“ To je bilo baš teško. Morate da birate reči, najbitniji je taj psihološki momenat - kako ćete da im saopštite neke stvari, kako ćete da im priđete. Važno je da se svakom posvetite, jer su u tom trenutku svakome njegove tegobe i muke najteže.

Vojnik u bolnici

Milunka Savić u doba korone

Kolege vas zovu i Milunka Savić.

- Moj je temperament takav, možda sam malo oštra, ponašam se malo kao vojnik i ne gledam koliko ću da se zadržim u crvenoj zoni. Tamo ne ostajem četiri ili šest sati, već i više ako treba. Možda to nije pametno, ali ja tako radim.

J. S. Spasić

TAGOVI