Legendarna grupa U škripcu objavila je alternativnu verziju pesme "Kao u boji" na 60. rođendan pevača Milana Delčića Delče (1960-2011), u godini u kojoj se navršavaju četiri decenije od njihovog osnivanja.
"Ovo nije remiks, ovo je slagalica. Sećam se da je bilo rano pre podne i da mi se javilo kako je moguće sasvim rašiti i ponovo zašiti tu pesmu, a da ona ostane ista kakva je bila. Sama struktura te pesme trpi svakakva prekrajanja, pa sam seo za kompjuter i prekrojio je, ali tako da ostane ista", kaže Vasiljević.
Klavijaturista Zoran Vulović Vule se priseća da je "Kao u boji" napisao isti dan kad i "Siđi do reke" - možda najpoznatiju pesmu benda - i naglašava da ga je i sada "iznenadila svežina 'Kauboja' i činjenica da se ništa nije promenilo, da je i dalje svaka reč aktuelna, i da se i posle 40 godina energija Škripca nije izgubila".
Trojica prijatelja iz istog kraja u Beogradu, Delča, Vasa i Vule okupili su se oko želje da rade pozorišne predstave, a uz to su 1979. godine odlučili da naprave rok sastav, kome su pokušali dati upečatljivo ime poput Prolog za veliki haos ili Furije furiozno furaju. Početkom 1980. godine, pridružuju im se (bubnjar) Miloš Obrenović i (basista) Aleksandar Lukić Luka, a bend u skladu sa svojom trenutnom situacijom uzima ime - U škripcu.
"Nekako je normalno da smo se Delča, Vasa i ja našli oko pozorišne predstave, a da smo ceo život ostali u muzici", kaže Vulović, dok se Vasiljević priseća sudbonosnog susreta sa Delčom:
"Išli smo u istu gimnaziju, ali se nikad nismo družili. Jednom smo se sasvim slučajno sreli na ulici, i to baš pored te škole u kojoj se nikad nismo družili. Ja sa sobom vukao gitaru, on usnu harmoniku, zezali se jedno šesnaest taktova na neobavezne teme. Onda mi je rekao da njegov komšija Vule svira klavijature i da bismo ladno mogli da sviramo nešto zajedno. Kad mi neko pomene Delču setim se tog proizvoljnog drndanja nasred Lješke ulice na Banovom brdu i pominjanja tog nekog trećeg lika koji živi dve autobuske stanice dalje".
U škripcu su bili i ostali prepoznatljivi posebno zahvaljujući Delči, koji je posedovao jedan od najupečatljivijih i najosobenijih glasova jugoslovenske i srpske rokenrol scene. Kako Vule ističe: "Bez tog glasa to ne bi bilo to. Delča je bio jedan od poslednjih renesansnih umetnika. Bavio se svim vrstama umetnosti. Talentovan i nemiran".
Delča je bio multimedijalni umetnik - pozorišni i televizijski dramaturg, TVvoditelj i urednik, glumac i solo muzičar. Poslednja Delčina pesma "Dobro je" objavljena je 2012. na njegov rođendan 19. novembra, a na isti dan naredne godine otkrivena je spomen ploča na kući u kojoj je živeo i stvarao.