Ne želim da se poredim sa Vilijem Brantom, ali i njegovo klečanje u Varšavi dočekano je sa sličnim kritikama, kaže izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Hrvatskom
Najmanje loših reakcija je dolazilo od onih koji su propatili, koji su žrtve, koji su ostajali bez najmilijih i svega što su imali. Najviše kritike dolazi od salonskih komentatora svega i svačega. Siguran sam da ima mnogo više onih koji žele normalizaciju, koji žele prosperitet u odnosima, jer to je jedini put ka boljitku, ka boljoj budućnosti. Ovim rečima Veran Matić, izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Hrvatskom, komentariše za Kurir kritike povodom njegovog odlaska u Vukovar, gde je odao počast i hrvatskim i srpskim žrtvama iz ratnih sukova devedesetih.
Bili ste u Vukovaru, gde ste odali počast svim žrtvama – i sa srpske i sa hrvatske strane. To je, međutim, u nekim beogradskim krugovima dočekano neblagonaklono. Kako vi na to gledate?
- Bio sam i u Gruborima, Varivodama i sada u Vukovaru kao izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Hrvatskom. Mesta sećanja, komemoracija, važni datumi bitni su za temu kojom se bavim - pronalaženje nestalih. U Vukovaru i okolini ima preko 500 nestalih Hrvata i Srba i drugih građana.
Odavajući počast hrvatskim žrtvama, vi ste i kleknuli...
- Ovog puta sam imao potrebu dodatno da naglasim saučešće sa porodicama žrtava, unesrećenih… Da sam samo odstojao sa drugima, ne bi bilo nikakvih reakcija. Gestovi žalosti, odavanja pijeteta i molitve za mrtve važni su u procesu pomirenja. Ima još uvek puno onih koji su protiv pomirenja, protiv okončavanja ratova. Ima onih koji su protiv toga da predstavnik Srbije napravi konkretan gest ka normalizaciji i pomirenju.
Taj potez - odnosno to klečanje, ali i sam odlazak u Vukovar - neki političari kritikuju evo već drugi-treći dan...
- Najmanje loših reakcija je dolazilo od onih koji su propatili, koji su žrtve, koji su ostajali bez najmilijih i svega što su imali. Najviše kritike dolazi od salonskih komentatora svega i svačega. Siguran sam da ima mnogo više onih koji žele normalizaciju, koji žele prosperitet u odnosima, jer to je jedini put ka boljitku, ka boljoj budućnosti. I od mnogih sam dobio tu vrstu podrške. Uvek su ovakvi gestovi izazivali slične reakcije. Ne želim da se poredim sa Vilijem Brantom, ali i njegovo klečanje u Varšavi dočekano je sa sličnim kritikama. Za mene ostaće ipak dominantnijii utisak podrška koju sam dobio i svest o tome da je stvoren bar mali prostor ka pomirenju.
Da li ima pomaka po pitanju nestalih tokom devedesetih? Da li je Hrvatska otvorena za saradnju po ovom pitanju?
- Svakom godinom je sve teže tražiti nestale. Prema podacima institucija Hrvatske, reč je o 1.839, a prema podacima Srbije 1.702 nestala. Na način na koji se do sada radilo, nađeno je i identifikovano verovatno sve što je moglo. Mislim da je potrebno naći neke nove modele potrage, ličnije preciznije, tragati za svakim nestalim posebno... Za Vukovar imati poseban tim posvećenih koji najviše znaju o tome gde su moguća mesta pokopa... Za Oluju drugi tim... U mrtvačnicama u Hrvatskoj nalazi se preko 800 tela koja nisu identifikovana. Potrebno je da se podele podaci o tome gde su ta tela pronađena i, kada bi se uključila udruženja nestalih, verujem da bi se prema lokacijama moglo odrediti ko bi mogao biti, pa onda pozivati porodice ciljano da daju DNK kako bi se ubrzala identifikacija. Ako bi se bar pola tela identifikovalo, to bi bio veliki pomak. Sa nekim malo većim ciljanim naporima i zajedničkom potragom, koje do sada nije bilo, verujem da bi se u nekom periodu od tri godine mogao broj nestalih spustiti ispod 1.000. Nadam se da će obe strane biti otvorenije i da će sa najboljom verom tražiti nove modele saradnje u potrazi.
Da li su sudovi, pre svega Haški tribunal, doneli pravdu ili su bili selektivni? Setićemo se da se od Haga očekivalo da dovede i do pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije, ali u tome nije baš bio uspešan...
- Kada je reč o potrazi za nestalima, veoma je važno razdvojiti pitanje utvrđivanja ratnih zločina od ovog humanitarnog pitanja. Na početku istraga, suđenja i na nacionalnim sudovima i pred međunarodnim sudom bilo je više uspeha u pronalaženju grobnica. Kasnije, sa zamorom Međunarodnog suda i nacionalnih sudova, došlo je do zastoja u pronalaženju nestalih. Vezivanje za ratne zločine sprečava da se dobiju informacije od mogućih svedoka ukopa, ljudi koji nisu počinili zločine, često nisu ni učestvovali u ratnim sukobima, ali ne žele komplikacije kroz koje bi mogli da prođu. Bilo je pogrešno projektovati ideju da će međunarodni tribunal da donese pravdu i stvori prostor za pomirenje. Prvo, suđenja van zemalja koje su bile deo ratnih sukoba nema onu katarzičnu snagu ili smisao podvlačenja crte ispod određenih ratnih zbivanja. Vidimo da se interpretacije razlikuju i kada se utvrde počinjeni ratni zločini i dobiju zaslužene kazne. “Naši” zločinci ostaju naši i kao da dobijaju određenu vrstu oprosta. Na drugoj strani je isto, tako da ih imamo osuđene sa utvrđenim krivicama praktično bez ikakvih pozitivnih efekata na lokalnim nivoima. Upravo obrnuto, a to nas onda snažno udaljava od normalizacija odnosa na svim nivoima. I najčešće nas udaljava od pronalaženja nestalih. Ne mogu da razumem one koji znaju mesto pokopa, da ne mogu da podele te infomracije makar anonimno, ima načina. Porodice nestalih zatočenici su takvih ljudi. A i naša društva. Kao izaslanik predsednika Srbije za rešavanje pitanja nestalih molim sve koji imaju bilo kakve informacije da nam ih pošalju i anonimno ili kako god.
Da li se poslednjih godina popravljaju odnos između Srbije i Hrvatske? Šta su zapravo najveće kočnice boljim odnosima?
- Odnosi imaju neke ciklične uspone i padove. Od susreta Kolinde Grabar Kitarović i Aleksandra Vučića videli smo kroz Subotičku deklaraciju da je moguće dogovoriti se oko najvažnijih pitanja koje treba rešiti i pristupiti tom procesu. Srpska strana je ispunila gotovo sve što je dogovoreno. Od ove godine krenule su zajedničke komemoracije predstavnika Srba u Hrvatskoj i Vlade Hrvatske, i to je proces koji je veoma važan, iako se odvija sa teškoćama i otporom u Hrvatskoj. Ipak preovlađuje uverenje da je to neophodno. To će pomoći i relaksaciji odnosa između vrhova dve države. S jedne strane postoji veliki prostor za sardnju u infrastsrukturi, železnice, vodnim putevima, a sa druge u brojnim drugim oblastima kretanja radne snage, obrazovanja, kulturne razmene... Osnivanje Srpskog kulturnog i privrednog centra u Zagrebu bilo bi od velikog značaja. U Vukovaru takođe. Za to postoje pretpostavke, objekti i verujem da Srbija treba da iskoristi i ovaj prostor, jer je kulturna diplomatija nešto što je najsnažnije.
Kurir.rs/B. K.