HAJDUCI IZMEĐU MITA I SUROVE STVARNOSTI: Razbojnici i ubice, a narod ih obožavao
Organizovane kriminalne družine vladale su šumama i gorama Kraljevine Jugoslavije između dva svetska rata, a njihova dela i nedela bila su glavna priča i u kafanama, ali i tadašnjim novinama
Brutalna ubistva, krvave osvete, pljačke, razbojništva, suđenja kriminalcima... Sve to su glavne teme novina otkako su se prve stranice štampe pojavile u prodaji.
Razni dušebrižnici vole da kritikuju medije danas zbog pisanja o kriminalu i kriminalcima, ali ta opsesija ljudima s one strane zakona nije ni približna onoj između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji, kada su hajduci ubijali, pljačkali i ucenjivali, bežali od potera žandarma, gospodarili šumama i gorama, a bili popularni kao rok zvezde samo nekoliko decenija kasnije.
Al Kapone i Boni i Klajd
Odmetnici od države i sistema uvek su bili oni kojima se narod, iz ovog ili onog razloga, divio. Već u „Epu o Gilgamešu” svi obožavaju Enkidua zbog pobune protiv vladara Uruka, dok je glavna tema „Ilijade” suprotstavljanje Ahila, najvećeg junaka, nepravednom vladaru. Robin Hud, koji otima od bogatih da bi poklanjao siromašnima, zauzima posebno mesto u tom panteonu razbojnika, pa njegovo ime i vekovima kasnije koriste pljačkaši da pravdaju svoje zločine.
Početkom 20. veka tehnologija napreduje, a s njom se razvija i kult kriminala. Vrhunac dostiže u američkom međuratnom društvu. Međutim, naša zemlja u ovome, nekim čudom, ne zaostaje. Tamo su zvezde bili Al Kapone, Džon Dilindžer i Boni i Klajd, a na našim prostorima Ivan Babejić, braća Barbulović, Jovan Stanisavljević Čaruga, Milan Brkić... Njihova dela i nedela bila su glavna tema kafanskih priča i novinskih strana.
Naravno, hajdučija nije pojava ranog 20. veka. Imala je mnogo dublje korene na našim prostorima. Posebno zbog toga što su hajduke iz vremena turske vlasti mnogi veličali kao borce za slobodu. Međutim, još Vuk Karadžić primećuje da „narod naš misli i pjeva da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. Da rečemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji ili kome da se osveti”.
Da je tako bilo, pokazuje i epska pesma „Starina Novak i knez Bogosav”, u kojoj najčuveniji hajduk odlazi u šumu ne zbog turskoga zuluma, već zbog kuluka despota Đurđa Brankovića i njegove supruge Irine tokom izgradnje Smedereva.
Delovali i u SFRJ
Kad su i kako hajduci postali toliko važan deo srpskog društva da, kako navodi istoričar Dušan J. Popović, „nema porodice u našem narodu koja nije bila nekad u kakvoj vezi sa hajducima, bilo kao hajduk, bilo kao jatak”, nemoguće je reći. Zna se, doduše, da nisu lako nestali. Hajdučija jeste cvetala između dva svetska rata, neki od razloga za to bili su preveliko siromaštvo u Kraljevini Jugoslaviji, nepravedni sudovi, korumpiranost političara, nefunkcionalnost mlade države...
Ali neki hajduci su nadživeli tu zemlju. Poslednji su uhapšeni 1981, u vreme SFRJ. Izvesni Jovica Borogić i Vlada Mihajlović, prozvani i „homoljskom grupom”, završili su iza rešetaka zbog 35 razbojništava i dva ubistva. Osuđeni su na smrt, ali ih je predsednik Predsedništva SFRJ Lazar Mojsov pomilovao 1987.
Kad je reč o hajducima, svakako se najpoznatijim, pa i najopasnijim smatraju Ivan Babejić, takozvani homoljski Dilindžer, koji je harao istočnom Srbijom punih 19 godina, i Jovo Stanisavljević Čaruga, samozvani „slavonski Robin Hud”.
Ipak, najveću pažnju medija privukao je veliki sudski proces održan u Čačku od 1. do 6. septembra 1897. To i ne čudi imajući u vidu samo brojke: optuženo je 96 hajduka i jataka, uključujući i četiri žene. Šestoro ljudi je osuđeno na smrt, 24 njih na 20 godina robije u teškim okovima...
A da sve bude pretvoreno u pravi šou, potrudio se Pera Todorović, vlasnik i urednik Malih novina, otac senzacionalističkog novinarstva u Srba, jedan od osnivača Radikalne stranke i tvorac pesudozbornika zvanog „Kremansko proročanstvo”. Za svoj list iz dana u dan je slao izveštaje sa suđenja, i to od početka tog procesa protiv hajduka Milana Brkića i njegove družine, pa sve do 5. februara 1898.
„Odmetanje Brkićevo u hajduke dogodilo se ovako”, pisao je Todorović. „U početku 1894. bili su izbori u opštini tabanovačkoj, i tu dođe do gužve. Brkić je bio u redovima radikalskim, i kao mlad i bujan čovek, jurne, dočepa i pocepa izborna akta. Novoizabrani kmet napadne Brkića, dođe među njima do psovke i pretnje. Malo posle toga kmet optuži Brkića da ga je hteo ubiti i pokaže jednu rupu u zemlji gde je udario kuršum. Brkić i sad, kad je priznao čitav niz zločina, jednako tvrdi da nije na kmeta pucao, no da je kmet sam ispalio kuršum u zemlju samo da njega okrivi. I zbilja, bio je okrivljen za pokušaj ubistva i zatvoren u Požegi. Brkić pobegne iz pritvora, ode u selo Paprište, naoruža se i od tada hajdukuje. Hajdukovao je 951 dan. I za to vreme učinio oko 50 najstrašnijih zločina!”
Odmetanje Brkićevo
Poslednji Brkićev zločin bilo je ubistvo učitelja i crnogorskog disidenta Marka Backovića. U istrazi hajduk je, priznajući zločine, rekao da mu je taj naručio istaknuti radikal Ranko Tajsić, a po želji crnogorskog knjaza Nikole Petrovića. Na suđenju je to opovrgao. Predomislio se, iz ovog ili onog razloga. Uprkos tome, Tajsić je na kraju, posle dva procesa, osuđen, ali je pobegao od zakona. Utočište je našao, ni manje ni više, nego baš na cetinjskom dvoru.
Suđenje Brkiću, hajduku koji se toliko osilio da je imao i svoj pečat, nije samo pokazalo koliku su opasnost predstavljali hajduci, jer ih je narod obožavao, već i nešto gore: da tadašnja hajdučija nije bila moguća bez podrške političkih stranaka, čiji su prvaci jatacima i hajducima pomagali, a zauzvrat im naručivali ubistva. Ta sprega s političarima glavni je razlog što je Todorović napisao sledeće:
„Iako su izvršili svirepa ubistva, kod njih nije bilo kajanja, ali je bilo do kraja nade da će im s najvišeg mesta stići pomilovanje.”
Pomilovanja, ipak, nije bilo.
Kurir.rs/ Autor Andrija B. Ivanović Foto: arhiva