Na nasilje ne sme da se ćuti - prijavite nasilnika!
Jaka i samostalna žena je u stanju da sve prevaziđe sve što joj se dogodilo, zato je potrebno da se žrtve ekonomski osamostale kako ne bi bile materijalno zavisne od nasilnika.
Prema podacima iz Sigurne kuće, koja zbrinjava žene i decu ugrožene nasiljem u porodici, više od 3.000 žena žrtava nasilja potraži pomoć svake godine i svakoj od njih je tragičan događaj u kome je bila zlostavljana, pretučena, psihički ugnjetavana ili silovana promenio život iz korena.
U društvu u kom nema socijalne osude za nasilnika procenti slučajeva femicida su visoki, što je slučaj u Srbiji, u kojoj svakih deset dana jedna žena bude ubijena od strane muža, oca ili sina.
- Od početka godine u Srbiji ubijeno je 20 žena, što je manji broj nego u istom periodu prošle godine - kaže na početku razgovora za Kurir koordinatorka Sigurne kuće Vesna Stanojević i nastavlja:
- Svaka priča je mnogo teška i svakoj ženi je nasilje uništilo sve nade za nečim lepim i pozitivnim, uglavnom zauvek. Samo jaka i samostalna žena je u stanju da to prevaziđe, a sreća je da takvih ima. Ono što je potrebno i na čemu najviše treba raditi jeste da se žrtve ekonomski osamostale, a u tome im treba pomoći i objasniti im da imaju veliku podršku kako bi prijavile nasilje - naglašava naša sagovornica.
Zaključak je da porodično nasilje uglavnom trpe žene koje su materijalno zavisne od nasilnika, zatim one koje su nasilje gledale i u svojim primarnim porodicama i prihvataju ga kao svoju žensku sudbinu, gde muškarci uvek imaju prioritet.
- Čak devet odsto žena koje su boravile u sigurnoj kući se vratilo nasilniku, nakon čega je nasilje postalo još veće! Razlozi za to su često su materijalne prirode, a prisutna je i nespremnost žene da preuzme odgovornost za sebe i decu i da sama brine o njima bez ičije pomoći. Nasilnik vrlo brzo svojoj partnerki stavlja do znanja da je on uvek u pravu, da mora da se zna ko je gazda u kući i da ona zavisi od njega - navodi koordinatorka Sigurne kuće.
Nasilje nad ženama smatra se jednim od najrasprostranjenijih i najrazornijih kršenja ljudskih prava u svetu, a i dalje ostaje uglavnom neprijavljeno zbog nekažnjivosti, tišine, sramote i straha žrtve.
- Nasilnik, koga žena u većini slučajeva može vrlo brzo da otkrije i prepozna, sve vreme preti da će učiniti nešto najgore do sada kako njoj, tako njenoj porodici. Tu preovladava strah kod žene, povlači se u izolaciju i bira da ćuti i trpi. Međutim, ima i onih drugih koje ne prijavljuju nasilje zbog sramote, jer se osećaju krivom za sve što im se događa u životu - ističe Stanojevićeva.
U sigurnim kućama u Beogradu kapaciteti su uglavnom popunjeni, ali uvek ima mogućnosti da se pruži pomoć i prihvate hitni slučajevi i ugrožene žene.
- Neke žene imaju podršku u porodici, a druge, nažalost, nemaju. Porodica je ponekad nebezbedna, jer nasilnik žrtvu prvo traži u njenoj porodici i preti njenim roditeljima. Žene moraju da skupe snagu, oslobode se straha i progovore o nasilju i prijave nasilnika, jer ko god o svom problemu ćuti i krije, ne može ni očekivati da mu neko pomogne - zaključila je Vesna Stanojević.