DA LI VERUJETE DA OVAKVI LJUDI ZAISTA POSTOJE: Profesoru je Titov režim oduzeo budućnost, ali je on svoj zavet ispunio! EVO KAKO
Priča o jednom Beograđaninu objavljena na Fejsbuku danas deluje gotovo neverovatno, obzirom na sebičnost i samoživost koja je zavladala u našem društvu, ali na svu sreću, ljudi kao što je profesor M. i dalje postoje, pokazujući da život treba i mora da ima sasvim drugi smisao.
Ovaj Fejsbuk status prenosimo u celosti:
"Pre nego što istekne i ovaj dan, hoću da podelim sa svima priču o čoveku kog sam juče upoznao. Nazovimo ga profesor M.
Profesor M. je iz komunističko-ravnogorske porodice, čiji su preci bili vrlo uticajni u oba pokreta - što nije samo njegova već, sve više uviđam, i srpska raspolućenost. Ipak, odrastao je sa bakom, čiji su muž, srpski general, i posinak, oficir Jugoslovenske vojske u otadžbini, posle 1945. završili kao "narodni neprijatelji".
U malom stanu, u jednoj od najlepših beogradskih ulica, provodili su vreme, često igrajući mice, i tadašnji dečak je često od starice ophrvane nepravdom slušao o tome kako je Tito probisvet, a komunistički režim zlikovački. Još od malih nogu saznao je da je zgrada u kojoj oni poseduju tek stančić zapravo u celosti njihova i da je njegov deda, đeneral, komandant srpske konjičke jedinice na Solunskom frontu, gradio godinama i za nju otplaćivao kredite sve do 1939. Posle rata, komunisti su je izdelili na 14 stanova i u njih doveli prestavnike svoje nove elite, a s godinama i neke sasvim druge ljude. Dečak, koji će vremenom postati genijalan matematičar i inženjer, odrastaće sa svešću da tu nepravdu treba ispraviti, a na taj način i svoje stare, tada odavno mrtve, zadovoljiti i učiniti spokojnim. Što se kaže, da im bude laka i mirna zemlja. Put razvoja karijere vodio ga je širom sveta, da bi na kraju postao profesor u SAD, na jednom prestižnom univerzitetu u Indijani. Pokazao se i kao dobar "inventor", napravio je nekoliko inovacija i patenata od kojih se obogatio. Rečju, za relativno kratko vreme, u svojim najlepšim godinama, ostvario je svoj "Američki san". Ali ga priča o nepravdi prema precima nikad nije napuštala.
I, usred 1990-ih, u najcrnja vremena, kada su mnogi odavde kako su znali i umeli pokušavali da se domognu zelenog kartona i Zapada, on se rešio na povratak u Otadžbinu. I učinio je to. Prvo što je učinio bilo je ispunjenje amaneta. Vratio se u staru zgradu i otkupio prvi stan. Pa onda i drugi. I treći. I četvrti. Isplaćivao onoliko kolilo su tražili i potrošio skoro ceo svoj američki imetak. Ali otkupio celu dedinu kuću. U nju se uselio i otpočeo novi život. Profesor M. je iz belog sveta vratio i čitavu svoju porodicu. Sad mu u susedstvu žive troje njegove dece i devetoro unučadi. Kaže da je spokojan i srećan zbog svega - i nijednog trena nisu se pokajali što su se vratili. Od nekadašnje kuće, tj od jednog njenog nivoa, napravljen je čitav porodični muzej, u kojem me je nesebično primio. Domaćinski i iskreno, kao da smo stari znanci.
Bez ikakve naknadne glorifikacije, sa izraženim akcentom sela Zapadne Morave gde se rodio njegov deda (i kako otprilike govore svi istinski stari Beograđani koje znam), pričao mi je o "vremenima slavnim", u kojima je njegova porodica zaista ostavila značajnog traga. A onda mi otkrio i šta je uradio sa starim stanovima. Njih danas izdaje po zaista simboličnoj ceni, i to uglavnom mladima iz palanki i sela, doseljenim u Beograd da traže sreću kao što su nekada i njegovi tražili, naseljavajući se ovde. Sa nekima od njih se sprijateljio, pa mu mučno i da im naplaćuje stanarinu. A nekima je, kad bi se odselili i kupovali svoje stanove, i novčano pomagao da stanu na noge i obezbede sebi krov nad glavom u srpskoj prestonici.
Gledao sam u ovog čoveka, zanemeo, i pri odlasku ga pitao mogu li bar da ga zagrlim, jer mi je u ovim sivim vremenima zasvetleo i učinio i dan i dane lepšim. Žao mi je što se o ovakvim ljudima ne zna i ne piše i ne govori svuda i stalno, jer i verujem i znam da ih ima još. To bi poslalo drugačiju poruku svima nama i kazalo i da smo bolji i da možemo da budemo bolji nego što jesmo. Nasmejao se, dok me ispraćao iz kuće u koju je stao čitav jedan srpski vek. "Navratite, uvek ste dobro došli. Ova je kuća uvek cenila nauku i gledala da pomogne druge", rekao mi na rastanku, tiho, moj novi prijatelj, profesor M".
(Kurir.rs)