PREŽIVEO HOROR: Gledao sam leševe oko sebe i molio se da me ne stave na respirator!
Stanje mi se pogoršalo. Lekari su me hitno odvezli u šok-sobu. U krevetu, odmah pored onog u koji su me smestili, ležao je mrtav čovek. Prepoznao sam onu žutu, oker boju, kakvu samo mrtvac ima, i sve mi je bilo jasno. Nisam mogao da se pomeram... Morao sam da ga gledam... Bio je mlađi od mene. Molio sam se bogu samo da me ne stave na respirator, jer sam tada već dobro znao - oni koji tako završe već su jednom nogom u grobu.
Treći udar
Ovako za Kurir priča Stevan Vučić (64) iz Beograda, koji je sredinom oktobra primljen u KBC Bežanijska kosa na lečenje od kovida 19. U bolnici je proveo 21 dan, od čega pet dana na neinvazivnoj mehaničkoj ventilaciji. Smatra da je čudo što je preživeo jer je, pored obostrane i komplikovane upale pluća usled koronavirusa, prethodno imao čak tri infarkta, ugrađeno mu je pet stentova, a ima i problema sa šećerom... S obzirom na godine i hronične bolesti, Stevan spada u teške pacijente, sa ne tako dobrom prognozom. On je jedan od više hiljada ljudi koji su hospitalizovani u trećem udaru koronavirusa.
- Našao sam se u šok-sobi sa maskom preko celog lica. To znači da vam puste 17 kubika čistog kiseonika. Maska se vakuumom prikači na lice i u vas se uduvava ogromna količina kiseonika. Kada god pogrešno udahnete, vi ste u problemu. Mislite da se gušite. Caka je u tome da držite ritam sa mašinom. Uđe se brzo u ritam. Dišete zajedno sa mašinom, ali ako se malko opustite i, na primer, zaspite, ispadnete iz ritma i više ne kontrolišete disanje. I onda je to pakao. Kada vas uhvati taj vakuum, to je nepodnošljivo - priča Stevan.
Strah od sna
Posledice tog stresa, i psihičkog i fizičkog, bile su da nije spavao danima, čak i kada je skinut sa aparata:
- Tek sad sam se, a prošlo je mesec dana, navikao na spavanje. Dugo sam imao strah da zatvorim oči. Osećaj je takav da ga ni neprijatelju ne poželiš.
Dok je bio na aparatu, Stevan nije mogao da hoda, priča, jede... Gledao je jezive scene oko sebe, smrt i bol, i razmišljao o svom životu i unucima.
- Dok sam bio tamo, barem je petoro ljudi umrlo. Video sam kada teraju kolica sa čovekom u vreći. Čuo sam šta se dešava... Lekari ustanove smrt, operu ga, stave u vreću i na kolica... Imam preko 500 uboda u telu. Non-stop se vadi krv, rade analize, sve se kontroliše. Ruka mi je plava od bodenja, a stomak žut od injekcija protiv koagulacije krvi, ali najgori je taj psihički stres. Evo, i sada mi idu suze na oči... Ja sam se izvukao, a kao da me je bog merkao. Ali, neki nisu. I prosto ne mogu da verujem da postoje ljudi koji, i nakon svega, ne veruju u koronu, u trenutku kada su bolnice pune, a pacijenti, lekari, medicinske sestre i svi ostali su u svakodnevnoj jurnjavi za životom - priča on.
Kurir.rs/ Ružica Kantar