Pobeda Azerbejdžana nad Jermenijom u ratu za Nagorno-Karabah koji je trajao šest nedelja naterala je desetine hiljada Jermena da napuste region, ali je istovremeno omogućila oko 600.000 Azerbejdžanaca, izbeglih u ratu između dve post-sovjetske republike 1992. da se vrate kući.
Roditelji Jermenke Irine Safarjan (28) napustili su grad Hadrut, u južnom Karabahu, tek kada su azerbejdžanske snage prodrle do oboda naselja.
"Nadali smo se da ćemo se vratiti za tri-četiri dana, najviše nedelju dana", kaže Irina. Međutim, nakon što su ovog meseca okončane borbe oko južnokavkaskog regiona Nagorno-Karabah, Hadrut je dospeo pod kontrolu Azerbejdžana.
"Niko nije pretpostavljao da zauvek napušta svoju zemlju i dom", kaže ona.
Trideset godina ranije, Azerbejdžanka Hagigat Hadžijeva (72) takođe je mislila da samo privremeno napušta rodni grad Šušu, nepunih 100 kilometara od Hadruta.
"Kada smo napustili Šušu, mislili smo da će se situacija smiriti i da ćemo se vratiti. Čak i nakon što su Jermeni okupirali grad, a moja porodica otišla u Baku, mislili smo da ćemo se brzo vratiti, ali to se nije desilo", kaže Hadžijeva.
Jermenka Irina Safarjan pripada „ratnoj generaciji“. I ona i sestra rođene su u skloništu pod zemljom u Hadrutu, gde je njihova majka provela veći deo rata za Nagorno-Karabah 1988-1992. Kad se rat završio, većina Azerbejdžanaca morala je da ode, a Irina je kao dete slušala priče o pobedi Jermena u borbi za Arcah (jermenski naziv za Nagorno-Karabah).
U ratu za Nagorno-Karabah devedesetih godina eskalirali su nacionalistički osećaji koje je Sovjetski Savez decenijama držao pod kontrolom.
"Jermeni i Azerbejdžanci su zajedno živeli, ali nije bilo međusobnog poverenja. Imali smo komšije, možda i prijatelje, ali to nije bila koegzistencija zasnovana na poverenju", kaže Irina Safarjan.
Iz svog doma u Bakuu, prestonici Azerbejdžana, Hadžijeva je ispričala za „Gardijan“ kako su Jermeni u regionu protestovali pre raspada Sovjetskog Saveza.
"Pitala sam komšinicu Jermenku zašto protestuju, a ona je odgovorila da žele više pozorišta i bioskopa. Kasnije smo saznali da su tražili ujedinjenje s Jermenijom", kaže ona. Krajem osamdesetih godina, nasilje je eskaliralo i Jermenima iz Šuše naređeno je da odu.
"Prijateljski smo se rastali od jermenskih komšija. Čak smo ih kolima pratili do izlaska iz grada", kaže Hadžijeva. Mislila je da će tenzije vremenom popustiti.
"Malo-pomalo, ljudi su počeli da koriste oružje, a posle nekoliko meseci i raketne sisteme", otkriva ona.
"Jednog dana, Jermeni su raketom razneli bioskop ispred naše kuće. Posle toga smo odlučili da odemo. Postalo je suviše opasno za život", kaže Hadžijeva.
Dvadeset sedmog septembra ove godine, Irinu Safarjan probudile su eksplozije u blizini njenog stana u Stepanakertu, gde je radila za regionalnu vladu.
"Otvorila sam prozor i videla da raketiraju ceo grad", kaže ona. U Hadrutu su prvo gađali vojne objekte u blizini kuće njenih roditelja. Kaže da su oni šest nedelja su proveli u istom onom skloništu u kome su im se rodile ćerke.
"Bilo je dana kada uopšte nisu mogli da vide svetlo dana i udahnu svež vazduh. Bili su to veoma, veoma teški dani", kaže Irina.
Evekauisani su iz Hadruta sredinom oktobra, dva dana pre nego što je vojska Azerbejdžana ušla u grad.
"Ulicu u kojoj smo se igrale spalili su Azerbejdžanci. Ništa nije ostalo iz mog detinjstva. Ljudi koji dolaze odatle kažu da je sve spaljeno", kaže ona. Nekoliko dečaka s kojima se nekada igrala je među više od 1.170 ubijenih vojnika, pokazuju podaci jermenske vlade u Nagorno-Karabahu.
Irinini roditelji su sada su kod svojih roditelja u Jerevanu. –Samo životare. Razmišljamo šta da radimo – kaže ona.
Hadžijeva kaže da su ih neki ljudi u Azerbejdžanu svojevremeno optuživali što su napustili grad.
"Osećali smo se povređeno, poniženo i bilo nas je sramota što smo bili prisiljeni da odemo iz našeg grada", kaže ona. Njen unuk Sulejman (25) rođen je nakon što su izbegli, ali je rastao slušajući priče o njihovom životu u Šuši. Pomoću satelitskih mapa našao je njihovu kuću.
"Preživela je okupaciju. Stalno sam pratio neke Jermene iz Šuše na društvenim mrežama da vidim šta se događa u mom gradu".
Povratak u grad možda ipak neće biti tako jednostavan kao što je zamišljao.
"Moji prijatelji, posao, ceo moj život je u Bakuu. Ali stalno sam se pripremao za to da ću, kada se jednom vratim u Šušu, započeti život od nule", kaže on. Hadžijeva kaže da je već bila izgubila nadu da će se ikada vratiti.
"Satima sam plakala kad sam čula da je Šuša oslobođena. Nemoguće je iskazati rečima to osećanje. Poljubićemo zemlju kada se vratimo", kaže ona.
Na drugoj strani granice, u Jeremeniji, za izbeglice poput Irine Safarjan počelo je dugo čekanje na povratak kući.
"Imam osećaj da sam niko i ništa", kaže ona.
"Ništa nije ostalo od svega za šta sam živela i za šta sam se borila. Pravila sam planove za velike projekte u Hadrutu i svako selo u Arcahu. Nemam za šta da se borim, niti za šta da živim".
Kurir.rs/Blic