Retki su glumci koji su više od 60 godina bili na sceni. Retki su glumci koji su svojim poslom započeli da se bave u desetoj godini života, da bi onda glumom obeležili gotovo ceo jedan vek.
- Još kao dete sam igrao u pozorištu na dečijoj sceni u Kraljevu u komadu 'Ivica i Marica'. Moj prvi negativac u životu bio Vuk u Crvenkapi... Otac je još tada sakupljao isečke iz novina o meni, i sve to predajem Adligatu - izjavio je jedanput za novinare Bekjarev.
Diplome i nagrade
Adligatu je predao najznačajnije što je imao. Diplomu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Oktobarsku nagrada grada Beograda, plakete Zlatnog ćurana, Zemunsku povelju za građanske zasluge i veliki broj nagrada, povelja i zahvalnica koje je dobijao prethodnih decenija. Adligat je preuzeo i njegovu biblioteku, više od 130 knjiga sa posvetama između ostalog Pere Zupca, Mome Dimića, Miloša Šobajića, Vide Ognjenović, Dragoslava Mihailovića, Mire Stupice, Radomira Putnika...
Izvanredna građa koju je Bekjarev poklonio imaće veliki značaj za proučavanje istorije srpskog pozorišta i celog ovog vremena. U legatu su čak i originalni kostimi i rekviziti sa predstava, kao na primer dva kostima koja su nosili on i Predrag Ejdus iz predstave „Autsajderi".
- U okviru mog pedagoškog rada na Akademiji, jedna od vrlo važnih stvari je bila da zadatak studentima da mi u pismu napišu šta su do tog trenutka naučili o glumi. Radili su to svakih godinu dana, a neki i češće. Često su dopisivali i intimne i poverljive stvari, koje mi inače ne bi mogli saopštiti na času, niti bi bilo načina da ih saznam. To je bio odličan način komunikacije da ja kao profesor bolje upoznam svoje studente. Tada početnici, pojedinici su kasnije postali slavni glumci. Čuvao sam ta pisma kao najveću dragocenost, uveren da ih nikada neću upotrebiti. Ali, bila bi šteta za srpsku kulturu da budu izgubljena, iako još uvek ne trebaju da budu dostupna javnosti. Zato sam ih predao Adligatu na čuvanje, a posle moje smrti neka rade sa tim ono što misle da je najbolje - izjavio je Bekjarev. Svedočanstvo vremena i arhiv jedne značjne ličnosti rasvetljava celo jedno vreme. A mi smo bili ubeđeni da ćemo se družiti barem još čitavu deceniju...
Šta se još sve može videti u legatu Ivana Bekjareva? Njegove članske karte za Zvezdu, čiji je strastveni navijač bio do smrti. Fudbalska lopta na kojoj su se potpisali svi fudbaleri Gane sa svetskog prvenstva. Porodične fotografije, ali i slike sa predstava i glumačkih druženja. Jedna od najboljih privatnih video arhiva snimljenih pozorišnih predstava.
Sve ovo je stiglo u Adligat, kao i sam Ivan Bekjarev, zahvaljujući osnivaču našeg Udruženja, glumici i novinarki Stevanki Češljarov. O njemu ona kaže: - Diplomirao je na FDU u Beogradu, jedan je od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih glumaca, koji se ogledao sa uspehom u svim žanrovima i medijima. Odigrao je više od 150 uloga u pozorištu, od čega oko 60 u JDP-u, gde je 33 godine bio član i dugogodišnji prvak. Kao gost igrao je glavne uloge i većini pozorišta u Srbiji. Snimio je preko 50 filmova u bivšoj SFRJ, Danskoj, Italiji... Za doprinos filmu dobio je nagradu Jugoslovenske kinoteke i izabran je za člana Akademije za filmsku umetnost i nauku (AFUN). Bio je veoma uspešan radio i TV voditelj, a 1970. godine rekao je prvo "Dobar dan" na tada novom radiju "Studio B".
A to je tek mali deo izuzetno bogate karijere. Nabrajanje uspeha i značajnih uloga moglo bi da ispuni celu jednu knjigu. Videli smo se u septembru, na verovatno poslednjoj predstavi koji je odigrao u Božidarcu. Bio je veseo, okružen fanovima i svojim studentima glume koji su u njega gledali kao u boga. Bio je velikan, ali i laf, najbolji prijatelj mnogima. Pravili smo planove o izložbi o njegovom radu, a on je svima hvalio Adligat, kao i obično, toliko da bi me postideo.
Priznanje
- Najveće priznanje koje sam ikada dobio jeste poziv da legat ostavim Adligatu. Velika čast i zaista, najveća nagrada, iako sam ja u životu dobio toliko nagrada... To je poziv koji se ne odbija. Lazići su napravili nešto što naša kultura mora da ceni, što je za svaku podršku! Ono što sam tamo video, ne verujem da postoji igde na svetu! Adligat mora da se nalazi na listi onoga što svaki stranac koji dođe u Beograd mora da obiđe. Svako ko ne vidi to čudo, propustio je mnogo u životu.
Tako je govorio Ivan Bekjarev. Za mnoge - ikona srpskog pozorišta, neprevaziđeni glumac iz „Boljeg života" i mnogih drugih filmova i predstava. Za mene, za sve nas u Adligatu - prijatelj, gotovo srodnik, velikan koji je instinktivno, čim je zakoračio u naše prostorije, razumeo ko smo, šta radimo, sa koliko teškoća se suočavamo. Jedan od retkih kojem nije potrebno objašnjavati veliki projekat, životnu misiju...
Bekjarev je u naše muzeje ušao srcem i srce nam je i ostavio. Slava mu. * Autor je osnivač i predsednik udruženja Adligat
Kurir/ Foto: Damir Dervišagić