Sloboda znači odgovornost. Zato je izlazak zatvorenika na slobodu nakon godina i decenija provedenih u zatvoru težak. Nekada čak toliko težak da žele da se što pre vrate iza rešetaka. Iako i bivši osuđenici imaju svoja prava, teško do njih dolaze. Mali broj njih ima sreću da ih prihvate udruženja kao što je beogradsko “Novi početak”. Ovde imaju krov nad glavom, hranu i ono što je najbitnije, razumevanje.
Po izlasku iz zatvora bivši osuđenici prepušteni su sami sebi. Ništa nije onako kao što su ostavili, niti ukazuje na to da će biti kada se vrate.
Sa jedne strane sloboda, sa druge strane nevidljivi pečat koji nose svuda sa sobom. I tako do kraja života.
Željka ima tek 18 godina i iza sebe više životnog iskustva od mnogih od nas. Rodom je iz Kikinde, gde je živela sa majkom koja je umrla sa dijagnozom šizofrenije. Nakon smrti majke sa 13 godina završila je u hraniteljskoj porodici.
"Sa prvom hraniteljkom se nisam slagala, sa drugom sam se potukla na kraju i bila sam 48 sati u pritvoru zbog toga. Onda sam otišla u treću hraniteljsku porodicu, tamo se nisam na vreme vraćala iz škole i posle toga su hteli da me stave u dom u Pančevo ali Pančevo nije htelo da me primi", kaže Željka.
Umesto u Pančevo primljena je u zavod za vaspitanje i tamo ostala dve i po godine.
"Tamo ima dosta korisnika koji na kraju izađu odande svojim kućama, a neki završe i u EP domu, kao zatvor za maloletnike".
I sama kaže da je kriva i da je svesna svojih postupaka. Neminovno je bilo da je oni dovedu do problema.
Od porodice ima i brata i oca, međutim sa njima nije u najboljim odnosima, upravo zbog činjenice da je skoro celo detinjstvo provela u domu.
"Posle pet godina moj otac se setio da postojim. On je plakao, ja nisam".
Kada je zbog punoletstva morala da napusti dom završila je na ulici. Sa jakom upalom pluća provela je deset dana na klupi u parku.
Dalibor ima 36 godina. Skoro pola života proveo je iza rešetaka, zbog kako kaže, razbojništva.
"Desila se grupna tuča u KPD Valjevo i došlo je do toga da je jedno lice preminulo za šta sam ja imao suđenje i osudili me bez ijednog dokaza i dan danas je to tabu tema", kaže Dalibor.
Nakon skoro dve decenije u zatvoru izlazak na slobodu bio je težak. To je kaže bio put u nepoznato bez nade da će mu institucije kojima je to posao pomoći.
"Nerazumevanje centra za socijalni rad i opštine. Obećali su mi pomoć i ono što mi sleduje i ništa od toga na kraju nije bilo. Na kraju sam ih čekao skoro četiri meseca i ništa sem onoga što je država morala da pomogne".
Problem postoji i kada je u pitanju pronalaženje posla.
"Čuj teže, ne mogu ni da nađu. Jako je veliki problem zato što ti traže iz krivične evidencije da li si osuđen ili nisi".
I Željka i Dalibor danas su smešteni u beogradskom udruženju "Novi početak". Ovo udruženje bavi se prihvatom upravo bivših zatvorenika koji ne mogu da se izbore sa slobodom.
"Oni su zaista gurnuti na ulicu, vrlo često sa simboličnim novcem za izradu ličnih dokumenata i voznom kartom da odu iz tog zatvora. Zvanično upute ih u centar za socijalni rad. Često se oni tamo ne jave, a često zbog stigme ne žele da se vrate u mesto iz kojeg su", kaže Svetlana Munr iz udruženje Novi početak
"Naš posao za prvi momenat je da ih prihvatimo da ne spavaju na ulici, a drugi korak je da im nabavimo dokumenta. To su ljudi koji izlaze bez dokumenata napolje ili su im dokumenta istekla".
Veliki problem je i podatak da se u našoj zemlji osam od dest zatvorenika ponovo vrate u zatvor. Evropski prosek je tek 30 posto.
"Postoje takvi ljudi, ja sam ih se nagledao za ovih 17 godina bogami baš puno. Sastave tri meseca napolju i vrate se. Navikli su da žive tamo. Linija manjeg otpora verovatno, svakodnevnica".
Željka danas planira da nastavi školovanje. Ima jak motiv jer je naišla na ljude koji žele da joj pomognu. Možda prvi put u svom životu.
"Želim i sama da nastavim svoj život dalje, normalan život, ne da živim život kakav sam živela pre. Ali ovde mi je super, imam gde da spavam da mi je toplo, da imam hranu i sve što mi je potrebno udruženje mi je pružilo. Trenutno se spremamo za završni ispit jer nam to počinje u martu i ja se trudim da učim i trudim se da idem na nastavu i da ispunim očekivanja profesora u školi", zaključuje Željka.
Sloboda znači odgovornost. Odgovornost za sebe i druge. To je nešto na šta ovi ljudi nisu navikli. I baš zbog toga njima je potrebna pomoć. Jer bez pomoći nemaju drugi izbor nego povratak tamo gde se osećaju sigurno. Povratak iza rešetaka.