Srebrna medalja sa Svetskog prvenstva 1990. godine u Južnoj Koreji meni sija kao zlato, jer smo bile tako blizu pobede protiv Sovjetskog saveza, izjavila je najbolja rukometašica sveta svih vremena Svetlana Kitić.
Rukometašice Jugoslvije na svom poslednjem velikom takmičenju osvojile srebrnu medalju, pošto su u finalu izgubile od Sovjetskog Saveza 24:22, a 4. decembra navršilo se 30 godina od jednog od najvećih uspeha jugoslovenskog i srpskog rukometa.
"Pre neko veče sam ponovo gledala to finale i konstantno sam mislila da ćemo da pobedimo. One su bile jedna sila, fizički su bile jake, a gotova cela postava je bila je sastavljena od igračica Spartaka iz Kijeva. Ta ekipa je harala u Ligi šampiona, bile su non stop zajedno", rekla je Kitić na početku razgovora za Tanjug.
Generacija koju je sa klupe predvodio Milorad Milatović do finalnog duela sa jakim SSSR upisala četiri pobede i poraz u grupi, a nekadašnji srednji bek prisetila se i kako je izgledao njen dolazak na takmičenje.
"Ja sam se našoj reprezenatciji priključila iz Italije, a Italijani su prvi put u istoriji prekinuli prvenstvo da bih ja mogla da igram na za Jugoslaviju. To je zaista bio presedan i nikad se dovoljno nismo zahvalili Italijanima što su to uradili", rekla je Kitić i nastavila:
"Bili smo dobra i homogena ekipa. Sada mi je pred očima ta naša borbenost i želja. To nam je poslednja medalja za Jugoslaviju, ali nikada nismo bili bliže da pobedimo SSSR. Možda su i sudije malo bile pristrasne, ali ne kažem da nije bilo zasluženo. To srebrno mi je odmah iza olimpijskog zlata iz Los Anđelesa. Bili smo blizu, poslednji put smo igrale zajedno i ta medalja meni sija kao zlato".
Naredna prilika za revanš moćnom Sovjetskom savezu bile su Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine.
"Većina te generacije koja je igrala na SP u Seulu mislila je da će se od reprezentacije oprostiti na OI u Barseloni. Trenirali smo, bili smo spremni kao zapeta puška. Bili smo spremni da prvi put sa trona skinemo veliki Sovjetski savez. Skoro dve godine smo bile na okupu i u glavama nam je bilo samo zlato i pobeda protiv Sovjetskog saveza. Samo se o tome pričalo. To nam je bila tema za doručak, ručak, večeru, slobodno vreme, treninge... Toliko smo želele da uzmemo to zlato u Barseloni", evocirala je uspomene nekadašnja rukometašica Radničkog sa Crvenog krsta.
Vicešampionke sveta Svetlana Kitić, Svetlana Antić, Zagorka Baštovanović, Maja Bulatović, Vesna Durković, Dragica Đurić, Stanica Gole, Branka Jovanović, Nataša Kolega, Katica Lješković, Ljiljana Marković, Dragana Pešić, Tanja Polajner, Olga Sekulić, Vesna Tomajek i Stana Vuković, ostale su uskraćene za borbu na najvećoj sportskoj smotri u Barseloni 1992. godine, kada je zbog sankcija međunarodne zajednice svim jugoslovenskim selekcijama u timskim sportovima zabranjeno učešće.
"Od tolike radosti za tim takmičenjem, došla je tuga. Kad su nam javili da nećemo učestovati na OI usledio je muk, tajac... To ne može da se opiše, ne zna se koje više plakao. I sada se ježim kad se prisetim toga. Jedan od najtežih trenutaka u mojoj karijeri. Kad si nemoćan, kad mrziš sve, mrziš prokleti rat... Bila je to noć za plakanje. Znam da smo otišli smo na splav i sve one pare koje smo planirali da potrošimo na OI, sve smo dali na muziku. Isplakali smo se i ispevali".
Osvajačica olimpijskog zlata i srebra nije optimistična kada je srpski rukomet u pitanju i smatra da se dugo neće vratiti dani slave koji je ovaj sport u prošlosti imao.
"Mislim da će proći još mnogo, mnogo godina dok naša reperezentacija ne uzme neku medalju. Čini mi se da naš rukomet polako izumire. Razni faktori su na to uticali, ali mislim da je to sport koji godinama tone. Ne vidim tračak svetlosti i mnogo mi je žao zbog toga", zaključila je Kitić.
Kurir sport/Tanjug