Svirac novosadski kako sebe opisuje, od kako su vrata kafane zatvorena, ovaj instrument i on čekaju neko bolje vreme i ove dane provode u kući.
- Pa živimo, nije za hvaliti se, a da kukam neću, zbog nekih zluradnika koji se raduju što mi sada nemamo posla. Izguraćemo i ovo, bilo je svega, pa ćemo i ovo. Ne sviramo nigde, sva vrata su nam zatvorena. Sedim kod kuće, imam uvek nekog posla u kući, više zanimacija i sklanjanje misli od ovoga što nas je snašlo.
Meseci iza nas za njega i kolege nisu bili ni malo laki. Radilo se, ali vrlo malo.
-Preko leta se još i nešto moglo zaraditi, a sada se ne može zaraditi apsolutno ništa.
Za svoj rad sam sebi uplaćuje doprinose, a državi porez. Međutim, u korona godini te izdatke je teško bilo pokriti.
- Ja sam uspeo da izmirim sve doprinose za svih 12 meseci, račune šantam, poplaćaću... Proći će i ovo!
A više od novca nedostaju mu kafana, druženje, pričanje i ljudi, publika i zagrljaji.
- Moja duša je velika kao Rusija, mogu da primim mnogo ljudi. I mnogo emocija da im pružim, energije, svega. Trenutno to čuvam za sebe.
Uživaoci zvuka tambure biće još neko vreme uskraćeni za to.
A koliko su tamburaši bitni za istoriju i kulturu Vojvodine potvrđuje i nedavno pronađena najstarija vojvođanska tambura na svetu koja se nalazi u čereviću, a pripadala je Jovanu Grčiću Milenku, a datira iz 18. veka.