BORBA NA BANJICI: I dan i noć šokovi tresu samo da obolele vrate iz mrtvih!
Institut za ortopediju „Banjica“ takođe se bori s koronom, pacijenti su im u operacionim salama, gde lebde između života i smrti dok oni u belim skafanderima daju sve od sebe da pobede u velikoj bici s ovom bolešću
Dugim hodnikom Instituta za ortopediju „Banjica“ „prolazi“ respirator. Odzvanja kotrljanje točkića. Beli skafander ga gura, velika vrata se otvaraju. Ogromni skener čeka.
- Daj produžni - viče jedan „skafander“
- Onaj beli, tamo desno - drugi će.
Monitor
Treći drži crevo. Svi se sjatiše. Priključuju respirator. Pacijenti s intenzivne stižu na snimanje pluća. I one intubirane gore, na intenzivnoj, prikačiće na pokretni respirator, dovesti sprat ispod, a onda priključiti na ovu mašinu. Da su živi dok ih snime. I vide dokle je korona došla. Šta je još uništila. Ili su je, možda, malo zauzdali...
Uključi se monitor. Ravne linije čekaju da se neko „prikači“.
- Prolaz, prolaz!
Stiže krevet za kojim se vuče boca kiseonika. Respirator će sačekati sledećeg pacijenta. Ovom, polusvesnom, boca vazduh daje. Glava mu pala na stranu. Vezan je za krevet. Neki od korone postanu agresivni. Nema kiseonika, nema ni razuma.
- Ej, ovde je ostao magnet.
- Odvezuj.
- Sve odvezano?
- Aj, sad. Jedan, dva, tri! O-ruk!
Metalna vrata
Uspeše. Leži pod ogromnom „kupolom“ skenera. Vrata se zatvaraju...
Mi krećemo gore. U intenzivnu. Metalna vrata, ko kakav lift, šire se... Pišti i blinka na sve strane. Levo zimus behu operacione sale. Sada su tu respiratori, kiseonik... i oni koji znaju i koji ne znaju šta ih je snašlo. Ali niko od njih ne zna šta ih čeka. Niko s ovim đavolom ne zna kakav je kraj... Svi se bore. Svi daju i više no što mogu...
Desno intenzivna. Dva reda kreveta, nih troje, četvoro svesno. Ostali između ovog i onog sveta - na respiratoru. Sve to peti dan gleda i Željko Ivanović (61) iz Dobanovaca. Dijabetičar.
- Sad mogu da dišem. Postigao sam već saturaciju 93, a padao sam na 60. Mislim da sam se provukao i izvukao, ali videćemo. I glas mi se vratio. Svaka čast ovim mladim ljudima. Bore se i daju maksimum da bi spasli nečiji život. Treba ceniti kad već ‘oće sad neko da ti pomogne - veli Željko.
Život mu se povratio, al’ ga nova „muka“ muči.
- Gladan sam. A ne daju ništa čovek da pojede. Dobili smo šoljicu nečega, nemam pojma ni šta je. Crkoh od gladi.
Pogled mu ode na „cimere“.
- Mnogo je tužno...
U tom času svi skafanderi potrčaše.
- Brzo, brzo...
Najteži talas
U boksu na dnu svi se sjatiše. Reanimacija.
- Sad mu daju one šokove. I tako i dan i noć. Teško mi i da kažem čega sam se sve nagledao - Željko će.
U onom boksu vide se, s dna intenzivne, samo skafanderi oko kreveta. I dve ruke koje se ravnomerno dižu i spuštaju. Spuštaju i dižu defibrilator... Život u to telo pokušavaju da vrate.
- Gledaš, a ne možeš da pomogneš. Tuga i samo tuga... - zavrti Željko glavom. Izlaze iz boksa. Jedan po jedan.
- Uspela je reanimacija. To je stalna borba. Nažalost, ovako je svakodnevno - priča u trku dr Svetlana Dinić, načelnica anestezije, dok hvata telefon za hitan poziv.
Šeta do dna intenzivne. Okreće krugove. Evo je opet.
- Imam utisak da su u ovom trećem talasu pacijenti najteži. Virus nas svaki put iznenadi. Borimo se svim sredstvima. Naš broj je ograničen, a i snage su nam ograničene. Reanimacija je sada uspela. Ali vrlo je neizvesno kako će to sve na kraju da bude - priča dok se vraća u onaj boks.
Otvaraju se ona teška metalna vrata. Vraća se mučenik sa skenera. Vezan. Pravac operaciona sala. Tu mu je mesto. Vakat je sledećeg da vode na skener. A i nama je vakat da krećemo.
Maše Željko. Maše i Šone, tako mu na skafanderu piše. Poziraju nam za kraj. Osmesi među živim leševima... Užas koji ne možeš da gledaš. I užas koga svako mora da bude svestan... Jer svako od nas može biti jedan od njih. Ni živ, ni mrtav. Na putu čiji kraj niko živi ne zna...
Jelena S. Spasić