Nebojša Vujović opisuje u knjizi "Poslednji let iz Dejtona" kako su tekli pregovori kojima je zaustavljen rat u BiH.
Bio sam svedok svega što se dešavalo tokom potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu. Mogu da kažem, ne ponovilo se. Ni nama, a ni kolegama iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, nije bilo jednostavno. Delegacije tri male države, tri mala naroda sa Balkana, našle su se u najvećoj hermetički zatvorenoj američkoj vazduhoplovnoj bazi. Suočeni sa velikom nevoljom, nastojeći da sačuvamo dostojanstvo, gledali smo tu silu. Pregovori su bili teški, ali su zaustavili rat i krvoproliće. Izvukli smo naše narode i države iz opasnog ponora. Rešenje je možda moglo da bude bolje, a moglo je da se dogodi i nešto gore - da rešenja ne bude.
Ovako Nebojša Vujović, nekadašnji diplomata i učesnik na mirovnoj konferenciji u Dejtonu 1995. opisuje kako su tekli pregovori kojima je zaustavljen rat u BiH i uspostavljena Republika Srpska. Vujović je čekao da prođe obaveza čuvanja državne tajne da javnosti saopšti sve ono što se dešavalo na zatvorenim sednicama svetskih i naših lidera. Rezultat toga je knjiga "Poslednji let iz Dejtona - Pregovori iza zatvorenih vrata", kroz koju možemo ne samo da osetimo atmosferu u srpskoj delegaciji, već i da sagledamo kompletnu geopolitičku sliku i ulogu Balkana na svetskoj političkoj sceni.
- Već na početku pregovora shvatili smo koja su tri glavna kamena spoticanja - navodi Vujović. - Prvi je bilo pitanje Sarajeva, koje je zahtevalo brzu obustavu svih neprijateljstava i sukoba, drugi veličina koridora kod Brčkog, a treći pitanje Radovana Karadžića i Ratka Mladića, jer je traženo da se oni odmah istisnu iz bilo kakve javne scene u Republici Srpskoj. Predsednik Slobodan Milošević i srpska delegacija nisu mogli tako jednostavno to da prihvate, jer bi to otežalo situaciju na terenu. Računalo se da Miloševićev potpis može da isprovocira agresivnu reakciju Karadžića i Mladića, a to nam je, u tom trenutku, najmanje trebalo.
Prema navodima Vujovića, američki posrednik Ričard Holbruk je formulisao predlog prema kojem bi ova dvojica trebalo da se sklone iz javnog života, a zauzvrat neće biti procesuirani.
- To je bio klasičan američki trik po scenariju vesterna - tvrdi Vujović. - Pismo nije bilo nikakav faktor, već je posao uklanjanja Karidžića i Mladića iz političkog života prevaljen na leđa Miloševića.
Vujović svedoči da ga je Albanac iz Frankfurta Bujar Bukoši u organizaciji svojih prijatelja iz Amerike doveo Ibrahima Rugovu u Dejton, a pozvao ga je Džon Barli, jedan od pregovarača, i rekao mu da su imali sastanak sa njima i uradili predlog dokumenta o rešavanju situacije na Kosovu.
- Rekao sam da je ovo mirovna konferencija o Bosni i Hercegovini, da Kosovo nije ni u kakvom planu i zatražio da mi objasni o čemu se radi - piše Vujović. - Odgovorio mi je da već nekoliko meseci njegovi eksperti i diplomate razgovaraju sa predstavnicima Albanaca sa Kosova, kako bi se situacija tamo nekako umirila.
Dokument koji je bio na stolu predviđao je da se Kosovu da široka autonomija kako bi Albanci bili zadovoljni, da se izgrade njihove institucije koje su oni davno napustili i da im se da mogućnost da sami uređuju život i razvoj. Barli je tvrdio da to rešenje podrazumeva ostanak Kosova u okviru Srbije i ne predviđa nezavisnost. Zamolio je Vujovića da dokumenta preda Miloševiću.
- Milošević je pročitao njihov predlog i ljutito ustao - seća se Vujović. - Snažno je zgužvao papire i gađao me njima u glavu. Nikad neću zaboraviti njegove reči: "Da li se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir! Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju! Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!" Sagnuo sam se, pokupio papire, polako izašao iz sobe i otišao kod Jovice Stanišića. "Evo kako sam prošao". "Mogao sam i da pretpostavim", odgovorio je zamišljeno.
Vujović je Barliju preneo Miloševićevu poruku da je on došao da rešava krizu u Bosni, a da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije. Barli mu je tada rekao da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija na Kosovu reši na opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe.
- Njegove reči su mi dugo odzvanjale tokom NATO bombardovanja jer je to bila poslednja prilika da se izbegne agresija - kaže Vujović. - Kasnije je to bilo teško. Amerikanci se služe svojim holivudskim šarmom u nekim stvarima. A, kada taj šarm zapne, onda se oni posluže silom i spremni su da idu do kraja. Na nama su vežbali i sprovodili svoju vodeću svetsku ulogu.
ŽUTA SVESKA
- Svako veče pred odlazak na odmor pravio sam kratke zapise šta se tog dana događalo - kaže Vujović. - Imao sam neku žutu svesku sa plavim linijama u koju sam upisivao najvažnije detalje. Srećom sam je sačuvao kod sebe u stanu, jer kad sam prekidao diplomatsku službu 1999. iz Ministarstva inostranih poslova sam dobio instrukciju da spalim sve papire u ambasadi. Uredno sam to uradio i u Beograd sam se vratio samo sa malom žutom sveskom, punom mojih dejtonskih sećanja i događaja. I to je sada u knjizi.
U knjizi koja se čita kao uzbudljiv roman, Vujović piše i da je Milošević često govorio da su naša najveća pretnja muslimani, jer se Ričard Holbruk ponaša kao njihov bebisiter. Čak je to Holbruku u nekoliko situacija rekao u lice.
- Pred kraj pregovora, Milošević je u pratnji Milutinovića otišao na razgovor kod hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i posle sastanka sa njim rekao da se sve dogovorio i da će njih dvojica potpisati mirovni sporazum. Dogovorili su se da ga potpišu i ukoliko ga bosanski predsednik Alija Izetbegović ne prihvati. Time bi Izetbegović bio izolovan i izvan komunikacije - piše Vujović. - Iste večeri bosanski predsednik je oko 23 sata došao kod Miloševića. Goran Milinović, Jovica Stanišić i ja sedeli smo u konferencijskoj sali i čekali da se sastanak završi. Ocenili smo da je naša strana bila fer i fleksibilna. Kad je Izetbegović izašao iz apartmana, delovao je, po rečima Milutinovića, kao da je veoma ljut, zbog dogovora između Miloševića i Tuđmana.
Nije teško zaključiti da se u američkoj vojnoj bazi prisluškivalo na sve strane. Sve službe su radile "svoj posao", a Vujović kaže da su i naši imali tehnološku mogućnost da u okviru paviljona prisluškuju naše mobilne telefone.
- Tako su mi jednog jutra smejući se prepričali moj razgovor sa suprugom, u kojem je ona tražila da jaknu jednog američkog fudbalskog kluba, koju sam joj kupio zamenim za jednobojnu - piše Vujović.
A da nije samo ona tražila neke suvenire iz Amerike, pokazuje i slučaj narudžbine u to vreme prve dame Mire Marković, koja je zamolila Gorana Milinovića da joj kupi cipile. Imao je celokupan opis modela.
- Te cipele smo kasnije još dva-tri puta vraćali - piše Vujović. - Te nije bio dobar model, pa smo menjali, te... Konačno smo iz trećeg puta pogodili njen ukus.
Većina učesnika iz svih delegacija, po piščevim opisima, koristila je pregovore o sudbini mira u BiH za šopinge po obližnjim radnjama. Vujović je zabeležio i jednu neugodnu i pomalo komičnu epizodu kada je Milošević poklonio flašu viljamovke Holbruku. Čim mu je predao poklon, dno boce je otpalo.
- Bilo je očigledno da flaša nije stavljena na cvet, da kruška sazri unutra, kako se to inače radi, nego je bila lepljena i zato se raspala - seća se autor "Poslednjeg leta iz Dejtona".
DONEO SPORAZUM U BEOGRAD
KAO poslednji član delegacije, Vujović je napustio Dejton, noseći sa sobom zvaničnu mapu razgraničenja Republike Srpske i Muslimansko-hrvatske federacije.
- Nisam samo odneo tekst Dejtonskog sporazuma u zgradu Predsedništva na Andrićevom vencu u Beogradu, već sam pod miškom doneo i urolane mape iz Amerike - kaže on. - Time sam svoju misiju ispunio. A, šta se sa tim, originalnim dokumentom kasnije događalo i zašto smo tražili prevod originalnog teksta od Slovenaca, na drugima je da objasne.
Kurir.rs/ novosti.rs/ Nebojša Vujović