PISAC NENAD MILKIĆ O STRADANJU SRBA U SARAJEVU: Vreme je da se sazna kako su umirali Srbi tokom rata u glavnom gradu BiH
Roman "Kosti" je omaž više od 8.000 ubijenih Srba i svima onima koji su prošli kroz 123 logora i privatna zatvora u Sarajevu
Nenad Milkić je jedan od pisaca novije i mlađe srpske generacije. U svom najnovijem delu, romanu "Kosti", koji je svetslost dana ugledao danas, 14. decembra, bavi se stradanjem Srba u Sarajevu, tokom devedesetih godina prošlog veka. Izrazito bolna tema o kojoj nije bilo previše razgovora u domaćoj javnosti, u protekle tri decenije.
Koji je motiv za pisanje romana "Kosti"?
- Stradanje sarajevskih Srba od '92. do '96. je nepravedno zapostavljeno u srpskom kolektivnom sećanju. Da li se to čini iz prostog nemara i nedostatka saosećajnosti, ili da se ne bi zamerali nekome, najmanje je bitno. Sama činjenica da je iz grada u kome je trećina stanovništva pred građanski rat bila srpske nacionalnosti (ne računajući Jugoslovene, koji su se takođe kasnije mahom izjašnjavali kao Srbi) proterano više od 150.000, a ubijeno i nestalo više od 8.000 Srba, je podatak koji zaslužuje pažnju i o čemu treba javno pričati i razgovarati. U tom pokušaju otvaranja teme na koju se polako spustio veliki talog zaborava leži i motiv za pisanje ove knjige - počeo je razgovor za Kurir Nenad Milkić.
Kako ste izabrali temu za svoje novo delo?
- Suviše smo lako kao narod prihvatili strane, i poprilično netačne opise o nama kao agresorima, genocidnom narodu, ubicama, silovateljima, i slično. Sama ta pasivnost dok nas drugi optužuju, taj autošovinizam i samodestruktivnost, između ostalog i po pitanju dešavanja u Sarajevu, nateralo me je da se kao književnik pozabavim ovom temom. Vreme je da se čuje i druga strana priče, priča onih koji su najviše izgubili u Sarajevu, jer rat ne može biti samo crno-bela verzija kakva nam je do sada nasilno nametnuta.
Šta predstavlja roman, da li je to omaž srpskom narodu koji je posle Dejtona 1995. proteran iz Sarajeva?
- Roman je tek veliki skup reči, a ništa nam osim reči nije ni ostalo. Pa kad već ne možemo na druge načine, onda da se kroz njih podsetimo i zahvalimo braniocima Sarajeva koji su žrtvovali sebe kako bi sačuvali srpska naselja u tom gradu. Nažalost, kao i mnogo puta pre u istoriji, sve ono što smo u ratu sačuvali, u miru je jednim potpisom poništeno. Tako da ovaj roman predstavlja omaž za svakog Srbina proteranog iz Sarajeva, za Bele vukove i druge jedinice koje su branile Srpsko Sarajevo, za naselja Ilidža, Ilijaš, Vogošća, Grbavica, i druga koja su predata suprotnoj strani. Predstavlja omaž i svakoj srpskoj kosti polomljenoj u jednom od 123 logora i privatna zatvora. Knjiga je sećanje i na porodice, pre svih Jeftanović i Despić, koji su kroz istoriju gradili javne zgrade u Sarajevu. I na posletku, to je omaž i za Gavrila Principa i druge pripadnike Mlade Bosne koji su ostali da leže u gradu u kom više nema Srba.
Šta i koga predstavljaju glavni junaci romana?
- Likovi u romanu predstavljaju upravo sve one ljude kakvih je zaista bilo u gradu za vreme rata. Glavni likovi su Srbin Matej, koji na početku sukoba živi u neverici da do rata može doći, a kada je postao svestan bilo je kasno jer nije moga da napusti grad zbog unutrašnjeg obruča koji su držale gradske vlasti, i njegov šurak Zlatan, koji je nosilac nove misli među Muslimanima koji se zarad stvaranja države po idejama tadašnjih (a i sadašnjih) vlasti okreće protiv dojučerašnjih prijatelja, komšija, pa i porodice. U romanu ćemo pronaći likove koji su svesni ludila u koji su uvučeni pa pozivaju na razum u vremenu kada razuma više nije bilo. Imaćemo dobre i loše komšije, svih vera i nacija. Ali u srži svega, kroz sve likove, jasno će se povući linija da su na početku rata postojala dva Sarajeva. Onaj koji je bio većinski srpski, i onaj koji je bio većinski muslimanski. Granica koja je povučena između ta dva dela, ne samo na mapi nego i u glavama, i danas posle skoro 30 godina stoji čvrsta bez ikakvih naznaka da ikada više može nestati. Napominjem da izraz Muslimani koristim jer na početku rata Bošnjaka nije ni bilo. Oni su ime za svoju naciju promenili na tzv. Bošnjačkom saboru u septembru 1993. godine.
Na kojoj istorijskoj građi je zasnovan roman, deluje da ste bili hirurški precizni kada su datumi u pitanju?
- Iako su "Kosti" romansirana priča, svi likovi i opisi su zasnovani na stvarnim događajima. Cilj je bilo prikazati hronološki šta se desilo u Sarajevu, tako da sam u istraživanju pre svega koristio svedočanstva preživelih svedoka. Osim toga, izveštaji raznih komisija, naših i bošnjačkih, kao i desetine biografskih i autobiografskih knjiga, obe strane, su pomogli da se prilikom pisanja formira nezavisna tačka gledišta iz kog se mogu izvesti jasni zaključci. Te zaključke sam ugradio u dijaloge glavnih likova romana.
Očekujete li da muslimanski i hrvatski deo BiH prihvati vaš roman kao i Srbi?
- Od naroda koji još ne mogu da prihvate da su Srbi bili konstitutivni narod u BiH, da su Srbi činili trećinu stanovništva predratnog Sarajeva, da nakon rata Republika Srpska postoji kao sastavni i ravnopravni deo Republike BiH, ne možemo očekivati da prihvate ne samo ovaj roman, već bilo šta što bilo koji Srbin kaže ili uradi. Ako bismo krenuli dalje u prošlost ne možemo očekivati da će npr. Bošnjaci prihvatiti srpske stavove taman toliko, koliko ne mogu da prihvate da je dinastija Kotromanić bila srpska, da je kralj Tvrtko krunisan u Mileševi, da je ljiljan hrišćanski grb sa jasnom simbolikom, da su se mnogi stvaraoci poput Osmana Đikića, Avde Karabegovića, Meše Selimovića, izjašnjavali kao pripadnici srpskog govornog područja, itd. itd.
Veliko interesovanje vlada za vaš novi roman u Srbiji, Srpskoj i Crnoj Gori, kako to komentarišete?
- Buđenjem nacionalne svesti. Drago mi je što vidim, naročito među mladom populacijom, sve više onih koji su svesni svog nacionalnog identiteta. Biti nacionalista, rodoljub, patriota, nije ništa loše. Sa tim se rađamo. Autošovinizam se uči. Konkretno za moje knjige, ja sam se profilisao kao pisac tzv. rodoljubive književnosti i čast mi je što su ljudi prepoznali moju ljubav, ali i brigu, prema srpstvu, našoj istoriji, kao i budućnosti.
Roman "Kosti" su deo višeknjižja koju spremate. Šta očekivati od narednih dela, o čemu će u njima biti reči?
- "Kosti" su prvi deo četvoroknjižja "Pogrom". To je priča o porodici Kovačević, koju su životne okolnosti razvejale u različite srpske krajeve. Nakon Mateja u Sarajevu, pratićemo u drugom delu ("Kolona") popa Luku u Krajini, zatim u trećem delu ("Oganj") Jovanu koja se udala na Kosmet, i na kraju, u četvrtom delu ("Laži") najmlađeg člana porodice Marka koji je ostao na imanju Kovačevića u okolini Srebrenice. Kroz sudbine ova četiri lika, koja simbolično ukazuju na četiri evanđelista, pratićemo sudbine i srpskog naroda na području ovih teritorija u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.
Zašto naziv "Kosti"?
- Naime, kada su isterani iz srpskih delova Sarajeva, Srbi su iskopali svoje mrtve i poneli ih sa sobom. Prvih meseci '96. godine zjapila su otvorena srpska groblja kao najveći ožiljak u nekada zajedničkom gradu. Deo kostiju, tada iskopanih, prenet je na Mali Zejtinlik, koji se nalazi na zadnjoj korici knjige. Ugrađivanjem ostataka u romanijsku zemlju na Sokocu, ugradili smo i temelje koji su i međaš i opomena, da odatle nema dalje, i da uvek podsete šta je značilo biti Srbin u Sarajevu.
Posle "Dunje", "Poslednje straže", "Zova karaule" i "Besmrtnog Bataljona", koliko ste zadovoljni sa "Kostima"?
- Pokojni Ivan Bekjarev je jednom odgovarajući na pitanja o svojim ulogama rekao da je "samo glup čovek zadovoljan". I u pravu je. Lično, ma koliko da sam zadovoljan napisanim, a ne bih puštao u objavljivanje da nisam, uvek će postojati onaj glas u glavi koji će opominjati da je moglo više, da je moglo bolje, da je moglo upečatljivije. Zato, potpuno se nakon svih svojih dela, odmaknem od njih na distancu i puštam čitaoce da procene da li je nešto dobro ili nije. Ako bar jedan ponese i nastavi da širi poruku zbog koje sam pisao ceo roman, onda moja misija, moj trud, moja vera u napisano, nisu bili uzaludni - zaključio je Nenad Milkić.
Kurir/Aleksandar Radonić