HRVATI NEĆE DA PRIZNAJU DA SU MI UBILI OCA! Ognjen Amidžić je ima 16 godina, majci i sestri saopštio je STRAŠNE vesti, a onda ŠOK
Ognjena Amidžića život nije mazio, pa je još kao tinejdžer ostao bez oca Zorana, koga su Hrvati ubili dok je obavljao novinarski zadatak. Velika podrška bila mu je majka Snežana, ali i sestra Maja. Kasnije, kao njegov najveći oslonac dolazi supruga Danijela, koja mu je rodila Matiju.
Njegov otac, novinar Zoran Amidžić, ubijen je 9. oktobra 1991. godine na Baniji u Hrvatskoj. Tog dana živote su izgubile i njegove kolege Bora Petrović, Dejan Milićević i Sreten Ilić. Na njihov automobil ustaše su ispalile više od 300 metaka... Ognjen kaže da nikad neće zaboraviti noć kada je saznao da mu je otac ubijen i kad je to morao da saopšti majci Snežani i sestri Maji.
- U jedan sat posle ponoći policajci su zakucali na naša vrata. Dobili su zadatak od nadređenih da nam jave loše vesti. Saopštili su baš meni... Imao sam samo 16 godina i morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen - priča Amidžić i nastavlja:
- Nedostaje mi tata i znam da bi moj život bio potpuno drugačiji da se to nije desilo. Bio sam tinejdžer kad sam ga izgubio. Mnogo toga je palo na moja leđa, trudio sam se da majci pomažem koliko sam mogao. Maksimalno se žrtvovala za sestru i mene i zato ću prema njoj imati večnu zahvalnost. Teško je bilo u tim vremenima izvesti decu na pravi put... Uprkos svemu, nikad nije bilo perioda da nemamo šta da jedemo. Majka je, hvala bogu, radila u dobroj firmi i uspela je da nam obezbedi koliko-toliko normalan život. Trudila se da nam bude i otac i majka.
Od tog dana je prošlo 29 godina, a ubistvo nikad nije rasvetljeno. Jedini valjan trag na koji je policija naišla u istrazi bilo je to što je nekoliko dana posle ubistva u hrvatskom listu "Slobodni tjednik" izašla priča napisana na osnovu zabeleški koje je Amidžić u trenutku pogibije nosio u svojoj torbici.
- Sanjam oca i dan-danas, iako je prošlo 29 godina. Taj zločin nije rešen i dalje lebdi u vazduhu. Bilo je nekih tragova i dokaza u istrazi. Recimo, zabeleške mog oca, koje je u trenutku pogibije imao u torbi, očigledno su nekako došle do hrvatskih novinara. To je bio najopipljiviji trag koji je mogao da se prati tada, ali od toga nije bilo ništa... Mislim da je i nemoguće otkriti posle toliko godina ko je počinilac, ali je jasno kao dan da su to uradile hrvatske vojne snage. Tu nema filozofije! - rekao je Ognjen.
Iako je tada imao tek 16 godina, ustaše su pokušale i njega da uvuku u rat!
- Strašne stvari su se dešavale. Moja rukometna ekipa i ja smo tada osvanuli u hrvatskim novinama kao "mladi četnici koji su regrutovani", a imali smo tek 15 ili 16 godina! - otkrio nam je Ognjen i rekao da redovno obilazi očev grob kada ode u rodni Šabac kod majke:
- Jedna ulica u Šapcu je dobila ime po njima... Danas se sve lako zaboravlja, ali tatine kolege i prijatelji to ne dozvoljavaju.
Oca se seća kao strogog, ali pravičnog čoveka velikog srca, koji mu je bio idol. Međutim, poslednjeg susreta ne može da se seti...- U to vreme je odlazio na terene na više dana. Zato se i ne sećam poslednjeg susreta sa tatom. Često je bio odsutan zbog posla, a ja ga tek sada razumem... - kaže Amidžić.
Ognjen je imao lepo detinjstvo. Bio je poslušan i roditelji su uvek bili ponosni na njega.
- Bio sam dobro dete, veoma mirno. Dešavalo se da kod kuće budem nestašan, ali kada odem negde i ćutim kao bubica. To mojim roditeljima nije bilo jasno. U vrtiću sam bio dobar, a kod kuće sam im "udarao kontru". Ali nikad im nisam pravio velike probleme - priča voditelj koji ima mlađu sestru Maju:- Sestru sam stalno maltretirao. Nikad fizički, ali me je nervirala, pa smo se svađali kao i svaki brat i sestra. Ona je mlađa, pa je uvek htela sa mnom da se druži, a ja nisam hteo nigde da je vodim.
U porodici Amidžić majka Snežana je bila "dežurni policajac":
- Dešavalo se da me mama istuče. Sećam se da sam jednom dobio batine jer sam kasnio kući. Dozvolili su mi izlazak do devet sati uveče, a ja sam kasnio sat vremena. Mama je bila zadužena za disciplinu, vodila je računa o svemu jer je tata mnogo radio. Kod mene je sada slična situacija... Supruga Danijela je stub porodice, a ja pomažem oko svega. Ne stižem da provodim mnogo vremena sa sinom, pa sam dosta popustljiviji od nje.
Osnovnu i srednju školu je završio u Šapcu i bio je jedan od omiljenih đaka:
- Bio sam vukovac. Roditelji su me vaspitali da moram da budem odličan đak. U to vreme je bilo sramota da nešto ne znam. Neki predmeti me nisu toliko interesovali, ali sam ih učio jer nisam želeo da izneverim roditelje. Imao sam vremena i za druženje ispred zgrade. Ta prijateljstva i dalje održavam. Bio sam jedini koji se zvao Ognjen i nisam imao nikakve nadimke. U to vreme moje ime je bilo specifično.Sa devet godina je počeo da trenira rukomet i bio je ubeđen da će se ceo život baviti tim sportom. Zbog rata njegovi snovi pali su u vodu.
- Rukomet je bio ultrapopularan tada. Metaloplastika je bila prvak Evrope i ceo Šabac je živeo za rukometne utakmice. I moj pokojni otac Zoran je trenirao rukomet i stvarno je bio dobar u tome. Pratio je kasnije rukomet i kao novinar. I u meni se javila želja da treniram isti sport kao tata. Rukomet mi je bio najveća ljubav. Živeo sam za taj sport, sanjao sam da jednog dana postanem poznati rukometaš. Krivo mi je što nisam uspeo... Rat i sankcije su celu moju generaciju, ali i rukomet kao sport, uništili. Za razliku od drugih sportova, imam utisak da je rukomet najviše stradao. Nekad sam svaki dan trenirao, ali sada, nažalost, ne igram ni rekreativno, nemam vremena ni za šta...- Imao sam vremena i za devojke. Živelo se dosta sporije, a odrastanje u manjoj sredini je bilo mnogo lakše. Nije bilo ni mobilnih telefona, pa nisi morao da gubiš vreme na dopisivanje da bi ugovorio sastanak sa devojkom - priča Amidžić i otkriva svoje prve ljubavi:
- Prvi poljubac desio mi se u osnovnoj školi, mislim da sam bio u šestom razredu. A prvu pravu i ozbiljnu vezu imao sam sa 17 godina.
Aleksandra Jeftanović mi je rođaka!
Ognjen otkriva da mu je koleginica Aleksandra Jeftanović, s kojom je godinama vodio rijaliti "Farma", zapravo rođaka.
- Moja prababa je Jeftanović. Aleksandra i ja vodimo poreklo iz istog mesta. Znamo se godinama i rođaci smo. Nisam je dugo video, ali često se čujemo - kaže Amidžić i dodaje da je upravo Aleksandra delom zaslužna što je počeo da radi na Pinku.
- Zahvaljujući njoj došao sam na televiziju na kojoj sad radim, jer je ona znala za neke moje ideje.
Suprugu Danijelu Dimitrovsku upoznao je upravo u svojoj emisiji i odmah se zaljubio.
- Mislim da je to bila ljubav na prvi pogled. Odmah je ostavila fantastičan utisak na mene. Znao sam kako izgleda jer sam video njene fotografije u časopisima i reklamama, ali tek kada sam je video uživo, shvatio sam koliko zrači. U tom trenutku nisam znao da ćemo biti zajedno. Srećom, kasnije smo se zbližili, dve godine kasnije smo se venčali, a onda smo i dobili sina Matiju - ponosno priča voditelj i dodaje da je prisustvovao Danijelinom porođaju:
- To je bila njena želja. Nisam pao u nesvest! Sve je to bilo lepo organizovano, ništa nisam video... Bio je neopisiv osećaj kad su mi dali sina u naručje, mada sam bio ubeđen da ćemo dobiti devojčicu! Matija sada ima sedam godina i želja nam je da imamo još dece.
kurir.rs/hit