Ljubivoje Ršumović (81) obeležio je detinjstvo mnogih generacija. Zahvaljujući svojim pesmama, kao i milom osmehu i očima večitog dečaka, postao je jedan od najomiljenijih dečjih pisaca.
Ršumović priča da zbog nemerljive ljubavi prema selu Ljubiš želi da počiva baš tamo gde je 1939. godine i rođen.
"Ja zapravo nikada nisam otišao iz Ljubiša. Tamo je moja rodna kuća, a iznad nje, u kršu, na jednom kamenu urezano je slovo "Lj". To je mitološki znak moje pripadnosti. U Ljubišu sam rođen, u Ljubišu ću i vekovati. Tamo sam pored rodne kuće, koja je pripala bratu Milivoju, napravio još jednu kuću za moje pleme. Tamo odlazimo da se odmorimo, a i da ponešto radimo. Zlatibor i Ljubiš nosim u sebi i dovoljno mi je samo malo fine tišine da opet u mislima budem tamo", počinje priču slavni pisac, koji se u Beograd zbog studija doselio još pre šest decenija, ali rodni Zlatibor ne zaboravlja.
Ljubivoje kaže da ceo život ima privilegiju da živi i zarađuje od pisanja pesama:
"Pisanje pesama je privatni posao, to nisu "državne jasle", iz kojih se plata isplaćuje svakog meseca! Imam privilegiju da se moje pesme pevaju na mnogim svetskim radio i televizijskim stanicama, o čemu svake godine dobijam izveštaje i obračune takozvanih malih autorskih prava", istakao je.
Detinjstvo mu je jedan od najlepših perioda. Kaže da te šume i zeleno prostranstvo ne može da zameni nijedna metropola.
"U selu se rađaju ljudi, a u gradu kućni ljubimci. Često sam zbog te rečenice bio napadan od nekih gradskih ljubimaca, a tapšan po ramenu od nekih seoskih nostalgičara. Detinjstvo u selu bez puteva, bez struje, bez novina i knjiga, bez televizora i telefona nazivam srećnim detinjstvom. Umesto svega toga imali smo ogromnu količinu slobode i drugarstva, ne samo sa dečacima i devojčicama, ne samo sa rođacima i komšijama nego i sa drvećem, kamenjem, rekom, pećinama i zvezdama. Živeti u takvoj slobodi još od ranog detinjstva znači ceo život biti zaražen borbom za takvu slobodu, koja kad se osvoji, nije samo naša sloboda nego svih živih bića na Zlatiboru", objašnjava Ršumović.
Ljubivoju i njegovom rođenom bratu Milivoju su još od malih nogu otac Mihailo i majka Milesa utkali ljubav prema poeziji:
"Oni nisu bili samo naši roditelji nego Milivojevi i moji drugari, a mi njihovi saradnici. Kako smo rasli, tako smo dobijali zaduženja i poslove koje treba da uradimo. Bilo je to vreme roditeljskog poverenja i našeg napora da budemo ljudi rame uz rame sa njima! Majka nas je uspavljivala jednom pesmom Jovana Jovanovića Zmaja i to je neminovno bio začetak mog interesovanja za čitanje i pisanje. Jer fascinacija iz detinjstva ostaje za ceo život, baš kao što je fascinacija elektricitetom Nikole Tesle nastala dok se igrao sa svojom mačkom, milovao je po leđima i divio se svetlećim varnicama koje su izbijale iz mačje dlake. On se u detinjstvu odlučio da reši taj fenomen i tu tajnu. I uspeo je u tome."
Pesme je počeo da piše još dok je pohađao osnovnu školu. Jednu je posvetio Zlatiboru. Bio je to, zapravo, domaći zadatak učiteljice Milice. Tu pesmu je poslala u Beograd i posle nekoliko dana Ljubivoje je saznao da je dobio nagradu - pretplatu na "Pionirske novine" i jednu grafitnu olovku s gumicom na vrhu, koju mu je lično poslao Duško Radović.
Ljubivoju je žao što zbog pandemije koronavirusa Novu godinu i Božić neće proslaviti sa familijom.
"Kako stoji stvar sa ovom koronom, neće biti čak ni porodičnog okupljanja. Ali daće valjda Bog da se ne okupljamo u bolnici, pa je i to za radost", kaže Ršumović.
Šezdesetih godina prošlog veka Ljubivoje se seli u Beograd, gde se upisuje na Filološki fakultet:
"Težak je bio utisak da sam iz jednog ogromnog prostranstva došao u betonski i asfaltni zatvor, gde nema mojih drugara, potoka i zvezda na nebu, nema pesme izvika, nema trube koja se čuje svakog vetrovitog dana... Nema tih mističnih priča i devojačkog šalakanja sa nama dečacima, koji još nismo znali šta je ljubav. Ali s vremenom to se počelo ispravljati. Stekao sam nove drugare, mlade pesnike, na grupi komparativne književnosti Filološkog fakulteta. Tako se ljubav prema čitanju i pisanju, na najbolji način, obnovila i dobila nova krila. Dnevno sam pisao po 20 pesama!"
Na studijama je upoznao i svoju najveću ljubav i buduću suprugu:
"Nataša je bila ponajlepša na našoj grupi jugo-svetske književnosti, tako da mi je bilo normalno da bude moja devojka. Moja samouverenost je tada bila ogromna, pa smo se već kao brucoši zavetovali da ćemo se venčati kad diplomiramo i da ćemo imati "tovar dece". Taj tovar dece se sveo na trojicu sinova, Bogu hvala, lepih na Natašu i samouverenih na mene."
Povod za pisanje prve pesme, koju je posvetio Nataši, bio je nesvakidašnji.
"Bila je to "Draganova pesma", kojom sam oterao jednog Dragana, koji joj je dosađivao udvaranjem i slanjem cveća njenoj tetki. Njena reakcija je bila reakcionarna - oterala ga je!", priča Ršum.
Ljubivoje sa suprugom Natašom, koja je preminula pre četiri godine, ima sinove Mihajla, Branka i Vuka. Oni su mu podarili četvoro unučadi - Aleksu, Marinu, Nadu i Vida, na koje je veoma ponosan.
"Aleksa sa 27 godina već piše scenarije za filmove i serije, Marina završava studije psihologije, a Vid i Nada pomažu nama starima da budemo srećni", priča naš proslavljeni književnik i dodaje:
"Sinove smo uspavljivali stihovima: "Jednog zelenog dana, onog zelenog leta, kada je bela rada odlučila da cveta..." Sad snajke i oni uspavljuju svoju decu tom pesmom. Ponosan sam što širom sveta, u Americi, Kanadi, Nemačkoj, na Novom Zelandu, naši iseljenici mojim stihovima uče svoju decu da progovore srpski. Pre neki dan smo to isprobali u tročasovnom onlajn ćaskanju sa našim narodom koji je raseljen svuda po svetu, i sa mladim, najmlađim Srbima koji tamo žive."
Ljubivoje priča da je Duško Radović imao veliki uticaj na njega. Bili su dobri prijatelji. Ršumović je opisao njihov prvi susret koji se desio kada je bio brucoš.
"Zanimljiv je taj susret. Krenuo sam u "Prosvetu" da tadašnjem uredniku te izdavačke kuće Stevi Raičkoviću dam jedan svoj rukopis pesama za objavljivanje. Nisam ga našao u Čika Ljubinoj ulici, a sekretarica mi je rekla da ga potražim u bašti hotela "Mažestik", tamo pije jutarnju kaficu i puši. Našao sam ga, bio mi je poznat sa fotografija. U tom trenutku sa njim je sedeo jedan ozbiljan čovek, visokog čela, namrgođen. Dok je Steva razgovarao sa mnom, taj čovek je uzeo moj rukopis i počeo da ga prelistava. Pitao me je da li bih pristao da ih objavi u jednoj radio emisiji za decu. "Ali, ja ne pišem za decu!", rekoh ljutito. "Ne znaš ti za koga pišeš!", reče mi Namrgođeni (Duško Radović. prim. aut.), a Steva nastavi: "Naravno, naravno, dozvoli, pristani... To znači da će svakog četvrtka na blagajni radija da kapne parica za džeparac brucošu." I tako je to počelo, Duško me je pripitomio, počeo sam da radim u redakciji za decu Radio Beograda. Njegova rečenica: "Ne znaš ti za koga pišeš" i danas mi zvoni u ušima, tako da sam s vremenom prestao da razmišljam za koga pišem, pa govorim istinu: "Pišem za sebe!", priča Ljubivoje i dodaje da je pre Radio Beograda svoj prvi honorar dobio za jednu karikaturu u časopisu "Vesti":
"Tada sam živeo i školovao se u Užicu. Za te pare sam kupio jedne šimi cipele i jedan vuneni šal."
Kurir.rs/K.Đ/Informer