Sam kraj 2020. godine glumici Bojani Stefanović Tornjanski ipak je doneo priliku za radost.
Njenom inače vedrom duhu i optimizmu ovoga puta saveznici za slavlje bili su obeležavanje Dana Pozorišta na Terazijama i jubilej mjuzikla "Neki to vole vruće", prvi put izvedenog 27. decembra pre tačno tri decenije, a u kojem se poslednjih 13 godina publika raduje njenom viđenju čuvene Puslice.
Uz sve prepreke i pauze u poslu izazvane pandemijom, Bojana je i u matičnom Narodnom pozorištu uspela da se publici pokloni na premijeri komada "Vasa Železnova i drugi", a u Novu godinu zakoračila je s novim željama da ipak bude više druženja s publikom.
Jeste li ulazak u novu godinu doživeli kao priliku da okrenemo novi list?
- Za mene su svi praznici, proslave, rođendani velika radost i prilika za druženje i toliko im se radujem. Nova godina mi je oduvek značila dobru klopu, porodicu, posebne slatke đakonije, toplinu doma, mirisne sveće, lampice i sve ono što nas ozari. Volim da pakujem poklone, a najviše od svega volim novogodišnje jutro, uz hladnu reformu i topli čaj s mlekom. To je moja tradicija od klinačkih dana. Želim nam svima zdravu, mirniju, malo dosadniju godinu, uz mnogo ljubavi i druženja.
Uvertira u novogodišnje praznike bio je jubilej mjuzikla "Neki to vole vruće". Potvrđuju li godišnjice kvalitet? Bude li nostalgiju ili prosto označavaju prolaznost vremena?
- Znače toliko toga. Svake godine, a posebno pretprošle, kada je Pozorište na Terazijama proslavilo 70 godina, i 2020, kada se Dan pozorišta poklopio s jubilejom. Kada neka predstava ide godinama, to gledate kao normalan sled. Nova sezona, dobra stara predstava, uživanje u igri, i ponekad sve to i podrazumevate. Ali onda proleti dugi niz godina i shvatite da je baš ta predstava svojim kvalitetom osvojila trajanje. I to je velika stvar.
Iako ste član Narodnog pozorišta, mnogi vas vezuju za Pozorište na Terazijama. Osećate li se i tu kao kod kuće?
- Apsolutno. Terazije jeste moja kuća, isto koliko i Narodno. I ne mogu da ih odvojim ili favorizujem. Ljubav prema Terazijama je posebna, jer mjuzikl ima tu magičnu prašinu. I posebnu publiku. Imala sam sreću da skoro isti niz godina igram u oba pozorišta, sve vreme, i da u oba igram u nekim od najdugovečnijih predstava: "Veliku dramu" 18 godina, "Neki to vole vruće" 13 godina... Veličanstvene brojke.
Mjuzikl nije za svakog glumca, a čini se vama baš leži?
- Mjuzikl je potpuna radost života. Ni u jednom drugom žanru nemate toliko mogućnosti da plovite kroz sve talente kojima ste imali sreću da budete blagosloveni. Zahtevan je, ne trpi greške i pruža bezbroj mogućnosti za igru, ludost i kreativnu energiju. Ne bih mogla da zamislim svoju karijeru, a da mjuzikl nije njen deo. Inspiriše me, pokreće i raduje.
Kada ste prvi put gledali komad "Neki to vole vruće"?
- Imala sam 10 godina kada je izašla premijera. Sećam se kao kroz maglu smeha od koga boli stomak, briljantnih glumaca i celog ansambla. A najviše od svega te magične prašine koja se širila u talasima sa scene.
Pamtite li trenutak kada ste dobili ulogu Puslice?
- Bila sam u kolima ispred svoje kuće kada su me pozvali sa Terazija, godinu dana nakon premijere komada "Chorus Line", i pitali me da li bih želela da igram Puslicu. Izuzetno sam bila počastvovana i uzbuđena. Pamtiću te probe kao nešto posebno.
Jeste li razmišljali o filmu dok ste gradili lik ili o prethodnoj Puslici, koju je igrala Ivana Mihić?
- Film sam gledala sigurno 20 puta, ali nisam imala nikakvo opterećenje. Po habitusu sam toliko drugačija od Merilin Monro, ali i od Ivane, da nije postojala ni mrva mogućnosti da skliznem u smeru neke imitacije. Najzabavnije je bilo kada su me novinari nakon premijere nekoliko puta pitali: "Kako vam je bilo da dočarate lik Merlin Monro?" (smeh) Ali donekle je i to razumljivo, ona je toliko vezana uz lik Puslice da je nekima to prosto neodvojivo.
Kakve savete dobijate od Radeta Marjanovića i Buleta Goncića, koji su pre 13 godina obnovili ovaj mjuzikl?
- Rade i Bule, moje drage "devojke", uvek su tu za mene. Savetima, idejama, predlozima, podrškom pružili su mi odličnu osnovu da stvorim svoju Puslicu. Uz meastru Vesnu Šouc, Mišu Vukobratovića, balet, hor, orkestar osećala sam se sigurno i njihova razigranost je prešla i na mene. Mnogo je bilo blesavih situacija tokom svih ovih godina igranja, ali ja i dalje zadržim dah svaki put kada Bule izvodi dupli salto i raspamećeno aplaudiram iza dekora dok čekam svoj ulazak na scenu.
Novu sezonu u matičnom pozorištu počeli ste premijerom "Vasa Železnova i drugi".
- Bilo je napeto, ali smo se provukli kroz iglene uši. Premijera je lepo prošla, ali, nažalost, odigrali smo nekoliko predstava pre nego što je opet nastala pauza. Veliki je ansambl i nije bezbedno da se igra u ovim uslovima.
Čime ste ubedili reditelje da ne treba da igrate samo lepe žene posle uloga kurtizane Vande, Margarete i Lutke?
- Borba još traje (smeh). Imala sam sreću da odigram i uloge suprotne od klasičnih heroina, kao što je Lora u "Staklenoj menažeriji", ali fah je prirodna stvar. Kada ste mladi, biraju vas prema izgledu, a tek onda prema onome što nosite u svom dijapazonu karaktera. Jesam retka po stavu o tom pitanju, ali audicije bi bile dragocene i van filma ili mjuzikla, jer tu glumac može da pokaže nešto što reditelj možda ne vidi u njemu na prvu loptu. Tu oseti ulogu, za sebe proveri da li je to njegova boja.
Pitate li supruga Istoka za savet na koji način se najbolje komunicira s njegovim kolegama rediteljima?
- Ne, jer svaki reditelj je na svoj način drugačiji. Ali volim da čujem njegove savete u vezi s ulogom koju spremam. Izuzetno mi znače. Oboje smo prilično kritični i strogi, tako da znam da od njega uvek mogu da dobijem pravu pomoć.
Da li vam je kroz posao išta značilo to što ste bili student generacije?
- Taj podatak retko ko zna, kod nas akademski uspeh skoro ništa ne znači za prilike u karijeri. Tako da nije moglo da znači mnogo kao neka stavka u CV, ali spremna sam da stanem iza teze da glumac, pre svega, mora da bude visoko obrazovan, vredan i radan.
Jednom ste rekli da je život ono što nam se dešava dok pravimo druge planove. Jeste li dosad sve planirali?
- Uvek sam verovala da treba da budem posvećena i vredna, a kvalitet će nekako naći svoj put. S godinama uviđam da i mi sami moramo da budemo otvoreni prema svim mogućnostima da bismo u pravom trenutku iskoristili prave prilike.
Kurir/ Jasmina Antonijević Milošević, foto: Damir Dervišagić