Ovo je recept za dugovečan i skladan brak Cvijete (80) i Boška Milanovića (83) iz Batajnice, nakon šest decenija zajedničkog života
Cvijeta (80) i Boško Milanović (83) dijamantskom svadbom krunisali su svoju ljubav, koja traje punih šest decenija, što je jedan od najdugovečnijih brakova u Srbiji!
Ljubav, međusobno poštovanje, uzajamna pažnja i istrajnost postoje između njih do dana današnjeg. Zbog epidemiološke situacije i mera, u nedelju, 3. januara, nije bilo velikog slavlja. Proslavili su u okviru porodice u svom domu u Batajnici, uz svečani ručak i obaveznu tortu.
A to je ujedno bila i prilika da u razgovoru za Kurir otkriju recept za dugovečan i skladan brak. - Svakog dana izjavljujem i pokazujem ljubav Bošku. Svako jutro mu skuvam čaj i pružim topli zagrljaj i poljubac. Sada smo najpotrebniji jedno drugome, kad ako ne sad? Sve te sitnice čine život lepšim, a skromnim ljudima kao što smo mi ne treba mnogo za sreću - istakla je Cvijeta, prisećajući se početaka njihove veze i bitnih trenutaka koji su ih zbližili i učvrstili njihovu ljubav.
Ljubav iz đačke klupe
Cvijeta i Boško su iz istog sela, iz Grabašnice, između Prijedora i Novog Grada. Upoznali su se još u osnovnoj školi. On je bio u četvrtom razredu, a ona u prvom. Cvijeta opisuje da nekog udvaranja u to vreme nije bilo. Udvaranjem se moglo shvatiti to kada neki momak pozove devojku na ples ili igru. - Malo smo se družili, a malo ne. Čas smo pričali, a čas nismo. Ljubljenja nije bilo, to je bila sramota - istakla je ona prisećajući se čari prve velike ljubavi, koja se desila između nje i Boška već od prvih školskih dana.
Cvijeta navodi da se njen muž još i tada dosta razlikovao od drugih momaka, što ju je i osvojilo. - Bio je poseban jer je imao crvenkasto-žućkastu kosu, pa smo ga zbog toga zvali Žuća. Bio je skroman i povučen, ali jako vredan i pošten - priseća se Cvijeta.
A koliko je Boško vredan, pokazuje i to što je već posle osnovne škole, kada je ima tek 14 godina, otišao na zanat u Beograd. Izabranica Cvijeta je ostala u rodnom mestu i verno ga dočekivala i ispraćala punih 10 godina, da bi se venčali 1961. godine, kada je Cvijeta imala svega 20 godina.
Dani oskudice
Posle svadbe su se odselili za Beograd, sa tek nekom malom ušteđevinom i nešto sitnih stvari koje su dobili od roditelja. Doselili su se na Zvezdaru i u skromnom malom stanu započeli zajednički život kao podstanari. Dve godine kasnije Cvijeta je rodila prvog sina, ali ubrzo je usledio problem. Te 1963, posle razornog zemljotresa u Skoplju, Boško je morao da ode na teren, dok su beba i supruga ostali sami u Beogradu. Mesec dana nakon rođenja sina Cvijeta je morala da se zaposli. Posao je dobila u štampariji „Glas“, gde je radila punih 30 godina i u svojoj 50. stekla penziju. - Bilo je teško živeti u Beogradu u najvećoj zimi, sama s detetom, bez supruga. Snalazila sam se kako sam umela. Dete je čuvao ko je mogao dok sam ja bila na poslu - rekla je Cvijeta.
Ovi teški trenuci razdvojenosti, problemi i oskudica još više su ojačali ljubav između supružnika.
Posle Boškovog povratka u Beograd počeli su bolje da žive jer je tamo uštedeo dosta para i doneo stvari, pa su se nakon toga preselili u Zemun. Drugog sina dobili su 1969, zatim stekli i svoj prvi stan, da bi se konačno preselili u stan u Batajnici, gde žive i dan-danas punih 36 godina.
Kurir / Aleksandra Kocić
Foto: Privatna arhiva