Od tople kuće do spavanja pod otvorenim nebom, put je mnogo kraći nego što možemo da zamislimo, uveravaju prosjaci iz centra Beograda
Dok beogradska košava puni kosti jezom, a narod uživa u praznicima, u blizini Zelenog venca, na ledenom pločniku, skupila se mala, ali odabrana ekipa. Za njih praznici ne postoje, svaki dan im je borba za goli život, a jedini tračak nade predstavlja im dinar prolaznika. Kako navode, iako su nekad živeli lepim životom, spletom surovih okolnosti postali su beskućnici koji su potpuno izgubili snagu da se bore za bolji život.
Nekad žestoki momak Marko Đorđević (43), koji se obreo i u Nemačkoj, kaže za Objektiv da je pre tri meseca deportovan u Srbiju, nakon čega mu se život pretvorio u pakao.
“Dvadeset devet godina sam živeo u Nemačkoj, od toga sam četiri zasluženo proveo u zatvoru. Za to vreme porodica me se odrekla, a kad sam izašao iz zatvora, deportovali su me u Srbiju. U džepu sam imao 4.500 evra, koje sam spiskao po hotelima, a onda sam završio na ulici. Nemam ličnu kartu, jer nemam ni prebivalište. Ostao sam sam na svetu, s prosjacima”, kaže Đorđević dok broji kovanice, koje su mu jedini prihod u životu.
Izgubio je suprugu i decu, a dok sleže ramenima, kaže da ni rođena majka ne želi da ga vidi.
“Radio sam ružne stvari, sramota me je da pričam o tome. Kriv sam, ali iskreno se kajem i nadam se da će mi bog dati šansu. Život je zaista čudo. Nekad sam spavao u toplom krevetu, pokriven najfinijim jorganima, a sada ležim u podzemnom prolazu, žickam za cigarete i sok. Hiljadu dinara u mojim očima sada deluje kao milion”, kaže Marko.
IZ ŠAPCA U BEOGRAD PO MILOST
Pored prodavaca lavande, vunenih kapa i pečenog kestena, na ivici stepenica, Goran iz Šapca ljulja unuka. Na pragu je pete decenije, a kaže da nije uspeo da svojim naslednicima obezbedi ni koru hleba. To ga izjeda, ali kaže da se trudi koliko može.
“Imam još petoro unučića kod kuće. Moram da im zaradim za hleb. Što dobijem, dam za povratnu kartu za Šabac, a ostalo za hleb i mleko. Isplati mi se dolazak, ovde ljudi imaju više para nego u Mačvi. Dobijem i po hiljadu dinara. Imam neku računicu – bednu, ali dovoljnu da obezbedi jedan skroman obrok mojima i meni. Možda sada za praznike kapne i malo više”, kaže Goran.
Prema njegovim rečima, prosjaci i beskućnici su među sobom vrlo solidarni. Ima dana i kada podele novac.
“Dobro se slažemo i ne upadamo na „teritoriju” jedni drugima. Imamo i jednog tamnoputog migranta. Jako je fin, samo ne razume naš jezik, pa se sporazumevamo rukama”, kaže ovaj Šapčanin.
AKO UMREM, NEMA KO DA PLAČE ZA MNOM
Subina beskućnika je da žive od tuđe pomoći, kaže za naš list Sarajlo Hasanović (60), koji je posle 31 godine rada u građevinskoj firmi dobio otkaz. Od tada je, kako navodi, pokušavao da nađe posao, a u međuvremenu je sve rasprodao i ostao na ulici.
“Šest godina spavam pod otvorenim nebom. Neprijatno mi je da molim za novac, ali nemam izbora. Kupim hleb i paštetu. Ima i ljudi koji mi daju hranu. Ostalo mi je devet godina do penzije, ali niko ne želi da me zaposli. Sanjam da se okupam i ispečem nešto u rerni. Nikad se nisam ženio, pa i ako umrem, nema ko da plače za mnom”, kaže Hasanović.
(Objektiv, Stefan Dević)