O životu Bojana Vaskovića mogao bi da se napiše roman. Frontmen Leksington benda sa svega devet i po godina bio je prinuđen da sa porodicom, zbog rata u Bosni, napusti rodno Sarajevo i da život otpočne gotovo iz početka.
Ipak, kako je sam ispričao u emisiji "Sceniranje" trudio se da teške trenutke potisne i da nastavi dalje, pa njegova priča ima srećan nastavak.
Uprkos tome što je iz rodnog grada otišao davne 1993. godine i preselio se u Podgoricu, on dane iz mladosti pamti po lepom.
- Detinjstvo pamtim po dobru, lepo detinjstvo sam imao sve do rata. I taj period sam se trudio da zaboravim, pa je tako prošlo. Sticajem okolnosti, dečak od deset godina našao se u gradu koji je zadesila katastrofa. Sada sa ove tačke gledišta, kome je to trebalo? Nikome. Samo smo svi stradali. Dosta straha, neke negativne atmosfere koja je bila prisutna... Dosta toga sam zaboravio, potisnuo. Ali izađe čovek jači. Bio sam prvo u Sarajevu, pa u Podgorici, pa u Beogradu. Samo tri osnovne škole sam promenio. Ali ne fali mi ništa danas - kaže Bojan.
Rano odrastanje
Na pitanje voditeljke Vanje Camović da li ipak iz tog perioda vuče neke traume, pevač u svom stilu - duhovito, odgovara na to.
- Još se nisam konsultovao sa psihoterapeutom, ali sigurno bi našli neke falinke. Često se šalim da ih imamo mi dosta. Svako se nosi sa unutrašnjim nemirima na svoj način, neko izađe kao pobednik, a nekome je potrebna pomoć. Možda sam samo ranije odrastao. Mana je što sam propustio godine detinjstva, igre, jer sam morao da razmišljam o nekim ozbiljnijim stvarima. Ali nisam na to gledao negativno, nego pozitivno - priznaje on.
Kako je njegovoj porodici prva stanica nakon izbeglištva bila Podgorica, a potom i Beograd, Bojan je otkrio šta oseća prema svakom od tri grada u kojima je živeo.
- Ja sam i Sarajlija, Beograđanin i Podgoričanin. Proveo sam dve godine u Podgorici, stekao sam prijatelje sa kojima se i dan-danas družim. Što se tiče Sarajeva, kada sam otišao odatle, imao sam devet godina, i ta struktura ljudi iz mog života je davno otišla. Tako da ne viđam tamo puno ljudi koje znam iz detinjstva, isto mi je kao kada odem u Cirih. Mada, uvek osećam kao da sam tu rođen, da tu pripadam. Možeš da pobegneš na drugi kraj zemaljske kugle, ali osećaš mesto gde si rođen. Nije ostao gorak ukus - priznaje Vasković.
Bolan trenutak
Nažalost, Bojan je pre dve i po godine ostao bez bitne osobe, svog oca, čija je životna priča jako teška. Poslednje dve decenije života on je bio nepokretan, nakon što ga je tokom rata pogodio snajper dok se automobilom vraćao s posla.
- Moj otac je bio... Kako mama često kaže: "Ne znam od kog je materijala satkan." Imao je vedar i pozitivan duh, bez obzira na to što je 25 godina bio u kolicima. Slušao je ljude iz okruženja kada imaju neke probleme i kaže im: "Ma samo vidi mene, nemaš nijedan problem." Možda najteži trenutak je njegov odlazak, prerano je otišao. Bez obzira na to što smo poslednjih godina života proveli zajedno baš dosta vremena, to me teši, ali voleo bih da sam mu još nešto rekao - počeo je Bojan i rekao da mu je tata bio uzor.
- On je bio možda najvažnija figura za mene. Bio mi je podrška ceo život. Ne postoji trenutak kada me nije podržao, mada sam u njegovom glasu znao da osetim kada je nešto pogrešno. Plašio se da ne izgubim kompas kada smo počeli da nastupamo, putujemo. Puno iskušenja, izazova... Kada sam kupio motor, pa kada sam ga prodao, bio je najsrećniji. Pamtim njegov savet: "Stavi kamen u cipelu da te žulja, da ne zaboraviš kad si bio mali" - završava Bojan.