Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije se od prvog dana nalazio sa našim narodom koji je pretrpeo stravične gubitke posle serije razornih zemljotresa u Sisku, Glini, Petrinji i okolnim selima u Hrvatskoj.
U ovim teškim danima, još jednom se, kako je rekao, pokazalo da tragedije spajaju ljude, a da Srpska pravoslavna crkva ne gleda ko je koje nacionalnosti i veroispovesti, već svima nudi solidarnost i ljubav.
U intervjuu za Kurir Porfirije je rekao da neće zaboraviti lica ljudi, a pogotovo dece, puna straha i zebnje, nakon što su za samo nekoliko minuta izgubili sve što su imali. Ganula ga je, ističe, brzina kojom su reagovale institucije iz Srbije da pomognu ugroženima.
Kakva je situacija u ovim mestima posle zemljotresa?
- Mnogi ljudi su ostali bez krova nad glavom, a budući da se zemljotresi nastavljaju, da se tlo ne smiruje, zebnja ne prestaje. U prvih nekoliko dana ljudi su spavali u automobilima ili su morali da potpuno napuste taj prostor.
Vi ste odmah posle tragedije otišli na lice mesta, obišli ste narod, rekli ste da su to bile scene poput „biblijske kataklizme”... Šta ste videli u njihovim očima, na njihovim licima?
- Dva dominantna utiska i osećanja su bila. Jedan je - duboki strah koji se graniči sa užasom, naročito kod dece. Ogromna zabrinutost. Drugi je - užas pred činjenicom da je sve što ste imali nestalo. Da u jednom trenutku imate, a u drugom trenutka nemate. Veliki broj ljudi sa tih prostora je to već i doživelo. U selima žive povratnici koji su se već selili u ratovima, pa se sada ponovo desila ova tragedija.
Koliko je ljudima duhovno značilo vaše prisustvo?
- To je probudilo neku vrstu nade, bez obzira na to što smo došli u prvom trenutku samo da vidimo kakva je situacija. Ljudi su osetili, čini mi se, neku vrstu olakšanja zbog toga što su shvatili da neće biti sami. Brzo je počela da se pruža urgentna pomoć u vidu mobilnih kućica, kontejnera. Potrebno je 1.000 kućica da bi se svi smestili u toplom i koliko-toliko sigurnom. Mi smo se kao crkva, po prirodi stvari, stavili na raspolaganje i angažovali smo se i bili uz narod, ne praveći razliku među ljudima u zavisnosti od nacionalnosti i veroispovesti. Kao što elementarne nepogode, bilo da se zovu korona ili zemljotres, ne biraju ljude po nacionalnosti i verskom opredeljenju. Još je važnije da mi kao ljudi, naročito u ovakvim trenucima, osetimo da smo jedni drugima potrebni i da je svako, pre svega, čovek, a da u je u svakoj nevolji i iskušenju čoveku potreban drugi čovek.
Ko se javio za pomoć? Da li je ova tragična situacija probudila solidarnost?
- Probudile su se emocije i solidarnost i svi smo se trudili da budemo od koristi. Mi smo kao crkva bili zadivljeni i ganuti činjenicom da su mnoge institucije iz Srbije istog trena osetile potrebu da nekom pomognu, počevši od Vlade Srbije, poziva Grada Beograda, koji je obezbedio 200.000 evra, Grada Novog Sada, koji je obezbedio 35.000 evra, Izvršnog veća Vojvodine, koje je pomoglo sa 100.000 evra, zatim pomogle su naše dve eparhije, druge institucije. I posle poziva nije ostalo samo na dobroj volji, nego se pomoć odmah ostvarila. Do sada je obezbeđeno oko 70 mobilnih kućica i u njima je ono što je najpotrebnije, mokri čvor, stočić i mesto gde se može staviti glava. A ako Bog da da se smire potresi, i mi ćemo dati sve od sebe da pomognemo da ljudi dobiju novu kuću, novi dom. Osećamo veliku zahvalnost prema svima koji su osetili potrebu da pomognu.
Velika pomoć je stigla iz Srbije. Kako su na to reagovali zvaničnici iz Hrvatske? Da li je ovo bila prilika da se smanje tenzije?
- Treba reći da je država Hrvatska maksimalno angažovana na opskrbljivanju ljudi koji su ostali bez krova nad glavom. Moj utisak je da u poslednje vreme postoje napori, pa i konkretni koraci koji dolaze iz smera Srbije ka Hrvatskoj i obrnuto, od Hrvatske ka Srbiji, da se stvore uslovi koji će biti normalni za život srpske manjine u Hrvatskoj, kao i hrvatske manjine u Srbiji, za koju mislim da ipak, već godinama unazad, ne postoji ta vrsta iskušenja i problema sa kojima se srpski narod suočavao godinama unazad u Hrvatskoj. U ovom trenutku ima pozitivnih i dobrih pomaka na planu uspostavljanja međusobne komunikacije između dve države. Ovaj kataklizmični zemljotres je prilika da još bolje razumemo da smo jedni drugima potrebni i da jedni bez drugih ne možemo. I neka svako u svom političkom i državnom smislu ide kako želi, ali je važno da u isto vreme razumemo istinu, a istina je da je neophodno i važno da, u najmanju ruku, civilizovano razgovaramo. Hvala Bogu, vidim da na političkom planu to tako i funkcioniše.
Iza nas je teška godina, a i SPC je pretrpela velike gubitke, napustile su nas velike crkvene ličnosti. Koji su izazovi sada pred SPC?
- Pored našeg patrijarha Irineja, otišli su u carstvo Božje mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i vladika valjevski Milutin. U nekom ljudskom smislu osećate tugu i gubitak. Istina je da je smrt smrću pobeđena i kada iz te perspektive posmatramo odlazak bilo koga od nas, shvatamo da odlazi u naručje Božje i mi smo tada ispunjeni ogromnom nadom i optimizmom u ljubav Božju. Treba da svakog čoveka doživimo kao svoga brata i svoga bližnjeg.
Da li to ljudima u savremenom svetu polazi za rukom?
- Često i ne. Još uvek treba da rastemo i da se učimo, za početak, da razgovaramo, da ne gledamo jedne druge preko nišana i da ne doživljavamo jedni druge kao neprijatelje, to je uvek izazov i iskušenje. I ne treba da kao pojedinci budemo ispunjeni egoizmom i samoljubljem, koristoljubljem i da drugog čoveka doživljavamo kao prepreku za ostvarivanje naših ciljeva. To je ne samo suprotno od duha, Jevanđelja i crkve nego je i suprotno i samoj prirodi čovekovoj. Čovek postoji kao biće zajednice. Čovek zapravo ne postoji sam po sebi. Ja ne postojim bez vas i vi ne postojite bez mene.
Odlaskom patrijarha Irineja, mitropolita Amfilohija, vladike Milutina, SPC je pretrpela veliki gubitak. Kako dalje?
- Oni su dosta doprineli crkvi. Bog pre ili kasnije svakoga pozove na način na koji on misli da je najbolji i u najboljem trenutku za svakoga od nas. Kakvi god da su problemi i iskušenja, ako je naš cilj služba ljudima i služba Bogu, ako je naš cilj zajednica, prevazilaženje egoizma, prevazilaženje samoljublja, onda će poteškoće biti poligoni na kojima se mi ispitujemo. Mi nismo krivi ni zaslužni što smo se rodili u ovim vremenima. Svakome je njegova muka najveća, ali svako ima zadatak da tu konkretnu muku razrešava i da kroz nju raste, kao pojedinac, ali i da rastemo svi zajedno. Izazova će biti, ali nikada nećemo izgubiti veru da je Bog s nama.
Patrijarha Irineja su okarakterisali kao ujedinitelja svih Srba...
- Tačno je to što kažete za našeg blaženopočivšeg patrijarha. On je čuo reč Hristovu: „Molim vas, braćo, imenom Gospoda Isusa Hrista da svi isto govorite, da među vama nema razdora i da svi mislite istom mišlju.” To ne znači da mi nemamo pravo na mišljenje, mi imamo svoje stavove i svoja mišljenja, ali za nas Srbe je ovo poziv da mi među sobom razgovaramo da svaku temu i problem raspravimo sa svakog aspekta, ali da imamo istu reč i istu misao. Da se prevaziđe potreba koju moderni svet ima - da hoćemo da ostavimo svoj lični pečat. Ako imamo cilj da ostavimo svoj lični pečat, onda on ne dolazi iz egzistencijalnih korena iz čitavog našeg bića, nego dolazi iz racija i ima lični interes koji često neće biti u skladu sa darovima od Boga.
Kurir.rs/Silvija Slamnig