Mira Furlan nas je napustila, ali njene uloge ostaju da nas sećaju na njen vanserijski talenat. Bila je jedna od najlepših žena na našim prostorima, a kada je upitana da prokomentariše svoje lepo lice, samo je odgovorila da je to slučajnost, kao kad se baca novčić, pa na koju stranu padne...
Dobila je brojne nagrade, ali nikada se nije uhvatila u mrežu slave, nikada nije im nije poverovala:
- Stajala sam na pozornici pulske arene sa Zlatnom arenom u ruci. Oko mene su stajali i ostali dobitnici. Počela je sipiti kišica i ja sam pogledala u nebo. Bilo je tamnoplavo, tu i tamo neka zvezdica. Kiša je bila topla. Načas sam zatvorila oči uživajući u fizičkoj senzaciji toplih nežnih kapljica na koži. Kad sam ih, čas nakon toga - tako mi se barem činilo - otvorila, oko mene nije bilo baš nikoga. Sama sam stajala na stejdžu, ostali su pobegli, i sa scene i iz gledališta i, kako se činilo, zaboravili na mene. Neko mi je pružio ruku i ja sam sišla sa scene, sad već sasvim mokra. Trenutak nakon toga, pokisla i sa Arenom u ruci, stajala sam u nekom grmu, ispod drveta, i razmišljala o takozvanoj slavi: eto me s najvećom filmskom nagradom, stojim tu u nekom grmu, mokra i sama, a da niko nije ni primetio.
Glamuru i slavi nikada nisam poverovala, i na tome sam zahvalna. Opasno je poverovati u sve to. Ja i spoljašnja percepcija mene dve su sasvim različite stvari. Dubrovnik je bio divan, tamo je bilo čarobnih trenutaka. Iskustvo Glorije, na otvorenom, dok ciope pevaju iznad glave, dok miriše more… Bila je to predivna mladost. - rekla je Mira.
Zanimljivo je i to da, poput mnogih glumaca, nikada nije gledala svoje filmove. Kaže da joj je proces uvek bio važniji od rezultata.
- Ne znam, ne mogu to. Svaki put me zgrozi vlastita slika. Valjda zato što glumimo „iznutra“, imajući poverenja u oko osobe zvane režiser - da nas usmeruje, da nas menja i upućuje. „Spoljna slika“ me zbunjuje, strana mi je, nisam se u stanju s njom suočiti. A možda mi je i zapravo neinteresantna. Veliki sam pristalica stava da je važan proces a ne rezultat. Za mene je uvek, bez izuzetka, proces bio važniji od rezultata. -
Kada su je pitali koji je njen jezik, šarmantna kakva je oduvek bila, samo je odgovorila:
- Onaj koji se sad službeno zove CBSM, Croatian–Bosnian–Serbian-Montenegro. Jesam li možda pomešala redosled? Ako jesam, izvinjavam se - nisam u kontaktu s Ujedinjenim nacijama, koje su skovale to ime! (Ni to nismo mogli sami!) Veoma me zabavlja kad me ovde ljudi pitaju: „Znamo da govorite hrvatski. Ali, vi govorite i bosanski?... Vau!“ Jednim potezom pera mi, bivši Jugosloveni, postali smo svi poligloti. Eto, to nam je ovaj rat dao. Pa, hvala mu.
Ali, zbog godina provedenih u SAD-u, njen jezik je postao i engleski.
- To je zadivljujuće ekonomičan jezik: za ono za što je u našem jeziku potrebna komplikovana duga, meandrirajuća, opisna reka reči, za to je u engleskom dovoljna jednostavna, kratka i jasna rečenica. Iako ga dosta dobro govorim a još bolje čitam, ipak mi se čini kao da sam u poznavanju engleskog jezika stalno na samom početku. Trebalo bi mi nekoliko života da ga zaista i u potpunosti savladam. To, naravno, važi za sve jezike.
U sledećem životu ću se svakako baviti lingvistikom.
BONUS VIDEO:
(Kurir.rs/A.M/Elle)