Severnoj Koreji, jednoj od najskrivenijih država na svetu, nije strano ni da gradi podzemne vojne objekte. Bilo da je tunel iskopan ispod demilitarizovane zone dizajniran da prođe hiljade vojnika na sat, ili bunkere za smeštaj rukovodstva režima, Severna Koreja je izgradila opsežne podzemne objekte dizajnirane da joj daju prednost u ratu.
Jedan od najranijih primera severnokorejskog podzemnog inženjerstva bilo je otkriće nekoliko tunela koji su vodili iz Severne Koreje ispod demilitarizovane zone u Južnu Koreju. Prvi tunel lociran je 1974. godine, protežući se kilometar južno od DMZ-a. Tunel je bio dovoljno velik da se pod njime kreće do dve hiljade vojnika na sat. Tokom istrage tunela, minobacač je ubio oficira američke mornarice i desetara južnokorejskih marinaca. Zahvaljujući informaciji severnokorejskog prebega, 1978. godine otkriven je još veći tunel, dug kilometar i širok gotovo sedam stopa.
Od tada su otkrivena najmanje četiri tunela, sa armiranobetonskim pločama, električnom energijom za osvetljenje i proizvodnjom svežeg vazduha, i uskim železničkim kolosecima za vraćanje prljavštine i kamena do ulaza u tunel. Zajedno, četiri tunela verovatno bi mogla da premeštaju trupe brigade na sat vremena pod odbranom Južne Koreje.
Teško je utvrditi koliko tunela postoji. U jednom izveštaju se kaže da je Kim Il-sung, osnivač severnokorejske države i deda Kim Jong-una, naredio svakoj od deset borbenih divizija na frontu da iskopaju dva tunela. Ako se završi, to bi teoretski značilo da još desetak tunela ostane neotkriveno. Bivši južnokorejski general, Han Sung-ču, tvrdi da postoje najmanje osamdeset i četiri tunela - neki koji sežu čak do centra Seula. Južnokorejska vlada ne veruje da su Han-ovi brojevi - niti navodna sposobnost da stigne do Seula - verodostojni. Kopanje tunela od 60 kilometara navodno bi stvorio hrpu smeća od sedam stotina hiljada tona, koju satelit nije snimio. Uprkos upozorenjima, poslednji veći tunel otkriven je 1990. godine i čini se da Južna Koreja veruje da je opasnost od tunela prošla.
Ako je prošlo, možda je to zato što je Severna Koreja odlučila da tunelira na različite načine. Veruje se da vazduhoplovstvo Narodnooslobodilačke vojske Severne Koreje ima tri različite podzemne vazduhoplovne baze u Vonsanu, Jangjinu i Onchunu. Podzemna baza u Vonsanu navodno uključuje pistu dugačku 5.900 stopa i široku devedeset stopa koja prolazi kroz planinu. Prema rečima prebega, tokom ratnih vremena avioni NK PLAAF, uključujući lovce MiG-29 i avione za kopneni napad Su-25 Frogfut, poleteli bi iz konvencionalnih vazdušnih baza, ali bi se vratili u podzemne vazdušne baze. To je verovatno, jer bi se moglo očekivati da severnokorejske vazdušne baze budu brzo uništene tokom rata.
Još jedan podzemni razvoj je serija bunkera trupa u blizini DMZ-a. Severnokorejski prebeg otkrio je da je, počev od 2004. godine, Severna Koreja počela da gradi bunkere sposobne da sakriju između 1.500 i dve hiljade potpuno naoružanih borbenih trupa u blizini granice. Izgrađeno je najmanje osam stotina bunkera, bez varalica, sa ciljem da se sakriju jedinice poput lakih pešadijskih brigada i odmore do početka invazije.
Veruje se da su i drugi podzemni objekti izgrađeni da bi zaklonili vođstvo Severa. Prema južnokorejskom vojnom časopisu, Sjedinjene Države veruju da postoji između šest hiljada i osam hiljada takvih skloništa rasutih širom zemlje. Ove informacije su navodno prikupljene od prebjega kako bi se lovili pripadnici režima u slučaju rata ili propasti vlade.
Veruje se da Severna Koreja ima stotine pećina koje skrivaju artiljeriju, severno od DMZ-a. Poznata pod nazivom Hardened Artilleri Sites (HARTS), obično su tunelom obrubljena planinama. Artiljerijski komad, poput 170-milimetarskog topa Koksan ili 240-milimetarskog raketnog sistema sa više lansiranja, može pucati iz usta pećine, a zatim se povući u sigurnost planine da se ponovo napuni. Ova mesta se koriste za pružanje artiljerijske podrške invaziji na Južnu Koreju ili za direktnu vatru na sam Seul. Od 1986. godine, i procenjuje se da postoji dvesta do pet stotina HARTS-a.
Prema izveštaju Instituta Nautilus, takođe se smatra da Severna Koreja ima „radarske lokacije u oknima dizala koja se mogu podići poput podmorskog periskopa; baze podmornica i raketnih patrolnih čamaca u tunelima tesanim u steni; tuneli dužine kilometar i više za skladištenje vozila i zaliha ili za sakrivanje stanovništva obližnjeg grada. “
Kako bi se Sjedinjene Države i Južna Koreja nosile sa ovim podzemnim objektima u ratno vreme? Prvo, moralo bi da locira objekte. Te objekte je teško uočiti preko satelita, a prikupljanje informacija od prebega možda je najbolji način da se o njima sazna u miru. Jednom kada rat započne, signalne obaveštajne službe pokupiće radio prenose od ranije nepoznatog podzemljad lokacije, neprijateljske trupe će sa skrivenih položaja ili ulaza u tunele, a artiljerijski radari protiv-baterija popravljaće položaje HARTS-a. Verovatno je da će, uprkos prethodnim pripremama, mnoge od ovih pozicija iznenaditi Vašington i Seul.
Jednom kada se lociraju, postoje tri načina za rešavanje veb lokacija. Prvi i najsigurniji način da se sa njima izađe na kraj je bombardovanje odozgo. Ovo predstavlja najmanji rizik za savezničke snage, ali takođe će biti teško utvrditi da li su vazdušni ili artiljerijski udari imali dobar efekat. Upotreba bombi ili artiljerijskih granata može prouzrokovati provale koji sprečavaju savezničke snage da uđu u podzemni kompleks i iskoriste sve obaveštajne podatke pronađene u njemu.
Druga opcija je jednostavno stacioniranje trupa van tunela i pucanje na svakoga ko izađe napolje. Iako je takođe sigurnija opcija, podzemni kompleks će uvek imati više izlaza - tuneli koje je Kim Il-sung naredio svojim kopovima da kopaju da bi svaka imala po četiri ili pet izlaznih tačaka. Najtemeljitiji način rješavanja tunela bio bi ulaz u njih. Ovo bi bio ubedljivo najefikasniji način za rešavanje zadržavanja režima, ali i najopasniji.
Eventualni poraz Pjongjanga u bilo kom ratnom scenariju je dat, ali njegovo podzemno sedište, utvrđenja i depoi trupa mogu ne samo da poboljšaju sposobnost Korejske narodne armije da izvede iznenadni napad, već i da produže rat, zbunjujući visokotehnološke tehnologije. oružane snage svojih protivnika. Takva podzemna skloništa, ma gde se nalazila, verovatno će biti mesto završne faze rata, jer režim pod zemljom vode brzo napredujuće savezničke snage. Tek tada ćemo otkriti pravi opseg severnokorejskog opsežnog podzemnog carstva.
Kurir.rs/National Interest