LUKA ILIĆ ZA KURIR: O pomoći Srbima usled poplava, o Gvardioli, Sitiju, Tadiću, žrtvovanju i povratku u Zvezdu...
Fudbaler holandskog Tventea otkrio zašto bi se vratio na Marakanu
Početkom godine obilne poplave napravile su veliki problem na jugu Srbije. Ogroman broj ljudi ostao je preko noći bez krova nad glavom. Pomoć je bila preko potrebna. Jedan od onih koji se našao svom narodu bio je i Luka Ilić, fudbaler Mančester sitija na pozajmici u holandskom Tventeu i mladi reprezentativac Srbije. Pričao je Luka potom za Kurir i o tome kako mu je u novom klubu, holandskoj ligi, odnosu sa Dušanom Tadićem, Pepom Gvardiolom, mogućem povratku u Crvenu zvezdu...
Pokazali ste veliko srce pomogavši narodu na jugu Srbiju. Kako ste se uključili u humanitarnu akciju?
- Slučajno sam na instagramu bio aktivan, izassla mi je objava humanitarne organizacija “Pokreni život”. Video sam o čemu se radi, nisam mnogo razmišljao i rešio sam da pomognem. Moji žive blizu reke, otac mi je slao snimke. Na sreću, kod nas nije bilo toliko ozbiljno kao u drugim delovima zemlje. Video sam broj računa, javio sam se adminu, da mi se javi, kad legne novac da znam – počeo je priču za Kurir Luka Ilić (21).
Vaša želja bila je da pomoć bude anonimna, ipak, ona je postala javna. Kako?
- Rekao sam ljudima iz organizacije da bih više želeo da bude anonimna donacija, ali su oni objavili kako bi se što više ljudi uključilo u akciju. Voleo bih da i drugi pomognu našem narodu. Nije to obaveza, samo apel sa moje strane. Tamo je i dalje teško. Mi smo naši, Srbi, treba da pomognemo jedni drugima. Tu sam rođen, osetio sam potrebu da se nađem ljudima u nevolji. Zima je i veoma je hladno, možemo samo da zamislimo kako je tim ljudima.
Da pređemo na sportske teme. Imao si poteškoća na početku sezone zbog korone, zar ne?
- Za sada je odlično u Tventeu, imao sam problema u prvih 20 dana, zbog korone, jer je bila vanredna situacija. Bio sam u Srbiji šest meseci, a onda je krenula sezona u Holandiji. Nisam mogao odmah da se priključim ekipi, pa sam kasnio jedno šest do sedam kola. Sve to vreme bio sam u Srbiji. Kad sam došao u Holandiju morao sam u karantin 10 dana, nisam trenirao sa ekipom, odužilo se, ali brzo sam se uklopio.
U Holandiji si već treću sezonu, šta nam možeš reći o ligi?
- Holandska liga je odmah ispod “liga petice”. Kvalitetna je, mnogo je jakih utakmica. Zahtevno prvenstvo sa dosta dobrih ekipa i igrača. Meni prija ovaj tip lige, sve je kako treba, kao da je stvorena za mlade i njihovu afirmaciju. Svaka utakmica je zanimljiva, neizvesna, igra se otvoren fudbal.
Šta možeš da kažeš o Tventeu?
- Tvente je jedan od većih klubova u Holandiji, kvalitetnija i bolja ekipa za mene od Brede, gde sam bio ranije. Borimo se za Evropu, samim tim se pokazuje kakva nam je ekipa. Trener Ron Jans je fenomenalan lik, ovde sam čitao o njemu, jedan od najboljih u ligi. Veruje u mlade igrače, što meni mnogo znači. Naša ekipa je mlada, samo kapiten ima 34, svi mi do 23 godine. Pravimo dobar rezultat, to je najvažnije.
Kako je igrati mečeve protiv klubova evropskog renomea Ajaksa, PSV i Fejenorda?
- Veliko iskustvo. Protiv Ajaksa smo imali rezultat 1:1, a onda je Huntelar u sudijskoj nadokandi postigao dva gola za “kopljanike”. Bez obzira što smo izgubili, mogu reći da je to bila jedna spektakularna utakmica. Protiv PSV i Fejenorda je isto, mečevi mnogo važni za svakog mladog igrača. Bez obzira na njihov renome u Holandiji svako svakoga može da dobije.
Jeste li se videli sa Dušanom Tadićem?
- Kako da ne! Razmenili smo dresove, pričali o fudbalu i životu. Dušan je sjajan čovek, mnogo koriste njegovi saveti. Pitao me je da li mi je potrebna bilo kakva pomoć. On zna mnogo ljudi u Holandiji. Rekao mi je, ako mi bilo šta zatreba, da mu se javim. Zahvalan sam mu, to mnogo govori o njemu kao čoveku.
Mlad si. Koliko je teško živeti u inostranstvu sam sa 21 godinom?
- Naučen sam od malih nogu, kada sam počeo da treniram fudbal, da je potrebno dosta odricanja i žrtve za uspeh. Tako mi je od 15. godine. Otada sam svestan da mi neće biti lako, posebno da bi se došlo do vrhunske karijere. Teško je namestitti glavu, nedostaju majka, otac, društvo… Ali, ako si pravi i imaš cilj, uživaš u tome onda nije problem.
Nisi od onih fudbalera koji su skloni izlascima i noćnom provodu. Zašto?
- Daleko sam bio od prijatelja, porodice… Dok traje sezona fokus mora biti na fudbalu. Kad dođe pauza, onda možeš da se opustiš, ali malo. I u to vreme treba da radiš na sebi, ne smeš da se zapustiš. Da se razumemo. Treba izaći sa društvom, ali sve u okvirima normalnog. Uvek sam bio protiv pravljenja bilo kakvih problema, nisam tip koji voli alkohol. Svako veče ludovati, ne vidim tu sebe.
Imaš ugovor sa Sitijem do juna 2022. šta kažu Englezi?
- Dosta ljudi me to pita. Siti je jedan od najvećih klubova na svetu, za njih igraju najbolji igrači planete. U ovim godinama i iskustvu nije realno razmišljati o tome. Ali, svaki dan radim za tako nešto. Blizu sam i daleko od Sitija, što bi se reklo. Mene posebno raduje što ljudi iz Sitija daju nagoveštaje da brat Ivan i ja produžimo saradnju. To je dobar znak.
Jesi li vodio razgovor sa Pepom Gvardiolom? Kakvo je njegovo mišljenje o tebi, ali i tvom bratu Ivanu koji je u Veroni?
- Sa Gvardilom sam pričao dva puta, dok sam bio u Mančesteru i trenirao sa prvim timom. Dok sam razgovarao sa njim rekao mi je da prati sve igrače koji su na pozajmicama, da zna sve o meni. Poručio mi je da je potrebno da radim. Isto to je rekao i za Ivana, kojem ide sjajno u Veroni.
Šta možeš reći o Bobanu Petkoviću, čoveku koji brine od tebe još iz vremena kada si bio dete?
- Boban je neverovatan čovek! Brat i ja smo počeli u Realu iz Niša, u školi fudbala njegovog brata Dejana Ramba Petkovića. Od prvih koraka smo Bobana gledam kao drugog oca. Sa njim više pričam o životu i ponašanju, nego o fudbalu. Stvarno je veliki plus za brata i mene, što ga imamo u životu.
Pomenuo si brata Ivana. Razdvojili ste se prvi put ove sezone. Koliko vam je obojici to teško palo?
- Čujemo se redovno, pratim ga. Igra dobro za Veronu, u kontinuitetu,. Drago mi je što je došao do Serije A. Ima malo godina, a dobro se snalazi u Italiji. Hoće da me posluša, mada neke stvari radi i na svoju ruku. (smeh) Teško je sada kad smo odvojeni. Dok smo bili zajedno u Bredi, žrtvovao sam sebe, da bih pomogao njemu, jer mu je bila prva godina u inostranstvu. Da ne prolazi kroz ono, što sam ja prošao. Mislim da sam uradio dobru stvar, to se vidi po njegovim partijama u Italiji.
Pratiš li utakmice Crvene zvezde i da li bi se vratio na Marakanu, ako bi se stvorila pozicija za tako nešto?
- Pratim, naravno, i na Jutjubu sad pripreme u Antaliji, gledam čak i treninge. U kontaktu sam sa pojedinim igračima. Pitate me da li bih se vratio u Crvenu zvezdu. Reći ću vam iskreno, bez okolišanja. Da, vratio bih se na Marakanu! Bez razmišljanja!
Kako si video svoj odlazak iz Zvezde? Deluje da ti i brat niste potvrdili kvalitet u crveno-belom dresu.
- Ja to ovako gledam! Brat i ja smo se žrtvovali za dobrobit Crvene zvezde! Otišli smo u vreme kada je klub bio bez finansija. Naš transfer u Siti pomogao je da klub preživi. Zato mi nije žao što sam otišao iz Crvene zvezde. Znam da sam pomogao klubu koji volim. Sa druge strane, osvojili smo titulu, to mi mnogo znači. Plus titulu i sa omladincima, u onoj neverovatnoj utakmici na Teleoptiku protiv Partizana kada smo ih pobedili.
Pamtiš li svoj debi za Crvenu zvezdu u Evropi protiv Florijane, na Malti u jednoj čudnoj utakmici?
- Kako da ne?! To su bile kvalifikacije za Ligu Evrope, Milijaš i Boaći bili su strelci. Moj debi, plus Evropa. Meni je ta sezona bila mnogo važna, iako nisam mnogo igrao. Crvena zvezda je napravila veliki rezultat u Ligi Evrope, ponosan sam na to. Zahvalav sam svima u klubu što su mi tako nešto omogućili.
Kada će Zvezda moći da sačeka i zadrži svoju talentovanu decu, umesto što ih prodaje?
- Teško je o tome pričati, ne postoji pravi odgovor. Klub živi od pradaje igracca. Ove sezone Crvena zvezda ima dosta mladih igrača u ekipi. Drago mi je da danas deca dobijaju veću šansu. Drugačija je filozofija Dekija i Miloja, kada sam ja bio u Zvezdi. Miloje je verovao starijima, i ostvario je veliki rezultat. Svaka čast. Deki sada pokazuje da može kvalitetno da se igra i sa mlađima!.
Potičeš iz sportske porodice. Koliko su važni sportski geni?
- Tata je bio fudbaler, mama vrhunska košarkašica. Brat i ja smo od malih nogu imali uzore iz bliskog okruženja. Otac i majka su nas učili kako treba raditi i ponašati se. Ponosni smo na njih, jer ih nigde nismo obrukali.
Deda Slobodan Boban Ilić autor je čuvene pesme “Ramo, Ramo, druže moj”. Čuješ li se sa dedom?
- Deda mnogo voli fudbal, iako je u godinama. Prati mene i Ivana. Svaku utakmicu gleda. Dok smo bili mlađi, mogu reći da je sa njim u društvu bilo baš napeto gledati utakmicu (smeh). Ponosan je na mene i brata – objašnava Luka Ilić.
Kurir sport/Aleksandar Radonić