Imam 94 godine i jedino što sam želeo da dočekam jeste da se završi Hram Svetog Save. Iako sam većinu života bio komunista, ipak, i da se sto puta ponovo rodim, opet bih potpisao da se nastavi gradnja hrama.
Znao sam da zbog toga mogu da izgubim ne samo visoku funkciju nego i glavu, ali to me nije zanimalo, kršten sam u crkvi, u mojoj kući se slavila slava i ako je moj život bio cena da Srbi napokon dobiju svoj hram, bio sam spreman da ga platim, kaže u ispovesti Dušan Čkrebić, bivši predsednik Predsedništva SR Srbije
On je posle 88 pismenih i još tri puta toliko usmenih molbi 1984. godine dao patrijarhu Germanu dozvolu da se nastave radovi na Hramu Svetog Save.
Iako je sada bolestan i izuzetno teško govori, ima tri bajpasa, tromboze nogu i otežan vid, Čkrebić je ipak pristao da možda poslednji put ispriča dešavanja iz osamdesetih. Kako kaže, pored svih odlikovanja i funkcija, dozvola za nastavak radova na hramu ipak je najveće dostignuće njegovog života.
- Gospodina Germana se sećam još iz detinjstva iz Vrnjačke Banje, gde je on bio paroh, a ja najbolji drug sa njegovim sinom Vlastom, sa kojim sam išao i u isti razred osnovne škole. Bio sam i na sahrani Vlastine majke. I dan-danas pamtim patrijarha Germana, tada relativno mladog, markantnog, naočitog i mudrog sveštenika Hranislava Đorića ili popa Hranu, kako smo ga svi od milja zvali. Imao je tako prekrasan glas od kog se orila cela crkva u Vrnjačkoj Banji kada je on držao službe Bogu - priča Čkrebić i nastavlja:
- Prvi sledeći put "popa Hranu" sreo sam posle mnogo vremena, kada sam ja bio na visokoj funkciji kao predstavnik države, a on patrijarh German. Sećam se tog susreta u Izvršnom veću, gde sam bio predsednik, koji je trajao tri sata i podsetili smo se svega. I tada i u svim sastancima u narednim godinama patrijarh German je imao samo jedan zahtev, a to je da se nastavi izgradnja Hrama Svetog Save. Iako sam iz sveg srca želeo, političke prirode u Srbiji bile su takve da to prosto u tom periodu nije bilo moguće.
Stizali su zahtevi, čak 88 pisanih i sigurno još tri puta toliko usmenih, ali se tada to prosto nije moglo odobriti. I tada sam smatrao da je to pogrešno. Odluka iz 1945. o prestanku gradnje hrama bila je politička i ideološka. Nikako nije bilo ni ljudski, ni moralno, ni ispravno da osam miliona Srba u zemlji i još toliko u inostranstvu ne mogu da imaju svoj hram, koji žele od 19. veka. Tu se nije radilo samo o veri i to nije bila samo verska stvar nego i principijelna i kulturološka - jasan je naš sagovornik.
Međutim, čim su se stekli kakvi-takvi uslovi, Čkrebić je odmah kontaktirao sa patrijarhom Germanom da mu da signal da pošalje još jednu molbu, koja je ovog puta bila odobrena.
- U maju 1984, kada sam postao predsednik Predsedništva Srbije, bio sam svestan da mogu da utičem. Tada ili nikada. Srećom, i predsednik skupštine i moji najbliži saradnici Slobodan Milošević i Ivan Stambolić, svi su bili za to. Video sam da u vrhu više nema takvih protivnika kao ranije Aleksandra Bakočevića i Petra Stambolića, Dragoljuba Draže Markovića... Zbog toga sam odmah pozvao patrijarha Germana i ceo Sinod, gde je bio i počivši patrijarh Irinej, na svoju ruku potpisao dozvolu i rekao im da radovi ponovo mogu da počnu. Bio je to jedan od najradosnijih dana u mom životu, a sreća je bila utom veća kada sam video koliko je oduševljenih ljudi došlo na zvanični početak radova.
Jesam ja bio istaknuti komunista, ali bio sam i vernik, kršten sam u crkvi i u mojoj kući se slavila slava. Imao sam veliki problem sa SUBNOR-om na Vračaru i znao sam da, pored funkcije, može da mi ode i glava jer sam to potpisao, ali nisam mario. Sto puta opet da se rodim, ponovo bih potpisao papir za nastavak radova na Hramu Svetog Save. Bio sam tamo poslednji put pre četiri godine, ne mogu zbog bolesti, ali jedino što me držalo u životu jeste da sačekam da se hram završi. Pored svega što sam postigao, pored svih funkcija, mislim da je ta dozvola bila najveća stvar koju sam uradio u životu. Zbog svega toga sam 2007. dobio i Orden Svetog Save, što je najveće priznanje koje sam u životu zadužio - ispričao je Čkrebić.
Kurir.rs/Informer