MARKOVIĆ Žrtve našeg naroda među najbrojnijim su u Evropi! Pravi rodoljub želi da sazna pravi broj stradalnika i oda im počast!
Sve žrtve treba da se pamte i spominju. Za početak, trebalo bi da se tačno prebroje, što Srbi nisu uradili ni za jedan svoj rat. To nije proishodilo samo zbog aljkavosti. Rasprave o broju ratnih žrtava često su se pretvarale u svađe oko toga ko je veći rodoljub ili izdajnik. Često se dešavalo da ozbiljni naučnici, koji su pokušavali da prebroje ljudske žrtve, budu napadani kao izdajnici, jer su žrtve bile malobrojnije od prvobitnih procena. U javnosti se sticao utisak da je veći patriota onaj koji preuveličava broj naših stradalih u ratovima. Ja verujem da je pravi rodoljub onaj koji želi da sazna pravi broj tih stradalnika i da im oda počast, ako je moguće po imenu i prezimenu.
Kao i onaj koji se raduje ako je žrtava bilo manje. Bile su potrebne decenije da se prihvati da je u Kragujevcu pobijeno nešto manje od 3.000 ljudi umesto 7.000, kako smo dugo učili. Da li je taj zločin manji zbog toga? Srazmerno broju stanovnika, još gore su stradali Kraljevo i Šabac. Nigde u Evropi nisu postojali gradovi koji su za tako kratko vreme izgubili toliki procenat svog stanovništva, čak ni Varšava i Lenjingrad.
Isto to važi i za ceo Prvi i Drugi svetski rat, u kojima su žrtve, hvala bogu, verovatno malobrojnije nego što se u početku verovalo. Žrtve našeg naroda i dalje su među najbrojnijima u Evropi, i to u apsolutnim brojevima. Proporcionalno, uz jevrejske, romske i beloruske su među najvećim na svetu. Ako gledamo boračke žrtve, nijedan narod na svetu nije izgubio srazmerno toliko boraca kao Srbi iz Kraljevine Srbije u Prvom i Srbi iz NDH u Drugom svetskom ratu, više nego Rusi.
To govori koliko smo dali svetskoj borbi za slobodu i pravdu. Jedna od najčešćih naših žalosnih istorijskih priča je ona koja tvrdi da se centralna Srbija nikada nije oporavila od Velikog rata. U stvarnosti, Srbija je zahvaljujući velikom natalitetu, sredinom dvadesetih, prešla broj stanovnika iz 1914. godine. Posle Drugog svetskog rata demografski oporavak centralne Srbije je bio još brži. Krajevi kojima je besneo najstrašniji ustaški teror, kao Potkozarje, nikada se nisu oporavili.
Što se današnje teritorije Srbije tiče, samo je 1914, 1915, 1916, 1941. i 1944. godine nestajalo više stanovnika nego bilo koje godine 21. veka. To znači da su starenje i posledično umiranje naroda i iseljavanje odneli više ljudi od strašnih ratova. Često se ističe da smo među najstarijim nacijama. Ta statistika je proizvod razlike u broju rođenih. Sadašnji stari su rođeni rekordnih posleratnih godina, kada je na teritoriji Srbije rađano preko 100.000 ljudi godišnje. Danas se rađa 60.000 do 70.000. Cela Evropa se suočava sa sličnim demografskim izazovima.
Da li je uteha to što u ovom laganom izumiranju nismo tužni rekorderi kao u vreme ratnih izgibija?