Jovan Dučić, pisac, pesnik i diplomata…
Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma “Vrbas”.
Prvi put je, kao citat (!), štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku “Umesto predgovora”, Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u “Vili na jezeru”:
U “Vili na Jezeru” Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju poznati pesmu ‘Vrbas’, za koju Slobodan Jovanović kaže:
“Njegova pesma ‘Vrbas’, ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva ‘Vila’, Jakšićevo ‘Padajte, Braćo’, Vojislavljevo ‘Na Vardaru’, Rakićevo ‘Na Gazi Mestanu’… U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu”.
Vrbas
Nosi, srpska reko, krv naših sinova,jer krvave reke svud su naše međe
Mačevi ubica svi su istog kova – Sad nosi unuke kud nosaše pređe.
Primi krv nejači u svetle ti pene, Sto puta je za te i pre umirala
Da je ne poloču pogane hijene, Da ne metnu u nju otrova i kala.
Naše su pobede i zastave naše Tvoj veliki zavet gordosti i besa – Jedine u tebi što se ogledaše, I jedine ovde digle do nebesa.
Beše tada slavna a sad si i sveta, Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta: Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.
Nosi mora krvi da ih ne pokradu, Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi
Radosne pobede heroji nam dadu, Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.
(Kurir.rs / Mediji)