Iza prozora su sipali vodopadi svetla i valovi snega, kroz koje su se nazirali starostavni manastiri, zaleđeni borovi, kućice seljaka i deca u šarenim haljinama koja se igraju usred snežne beline
Na Jaroslavskoj železničkoj stanici u Moskvi, u deset ujutru, dok je led škripao ispod đonova čizama i baš kad je voz za Arhangelsk trebalo da krene, počeo je posle kratke pauze iznova da pada sneg. Na peronu i nije bilo nešto mnogo sveta, više ljudi ukrcalo se u vagone koji idu do Jaroslavlja, do kog se putuje četiri sata, i do Vologde, koja je na devetom satu vožnje.
Bili su puni i plackartni vagoni, odnosno spavaća kola u kojima su mesta jeftinija, ali zato između kreveta nema paravana, nego je čitav vagon jedna velika spavaonica, zajednica u kojoj je svako svakome prijatelj i drug, barem do kraja putovanja, do Arhangelska, u koji se stiže posle 22 ili 25 sati vožnje.
Putovanje traje od 22 do 25 sati
U kupeu u kome su dva kreveta i koji je jako zagrejan, pa se unutra može boraviti u majici kratkih rukava, moj prijatelj i saputnik s ruskih putovanja Dmitrij Karapčukov, odnekud se setio pesnika Igora Severjanina, pa je iznenada počeo da recituje njegove stihove, posebno „Kak ti tam bez nas Kalemegdan?“, jer je Severjanin deo života proveo u Beogradu i pevao o srpskoj prestonici, i voz je lagano, dok je Dmitrij sipao strofe, krenuo prema Arhangelsku...
U prozoru kupea bila je Rusija iz bajki - hladna i zavejana, neumoljiva i nepregledna. I kako je voz ubrzavao, tako su napolju, iza prozora, počeli da sipaju pravi vodopadi svetla, valovi snega, kroz koje su se nazirali i predeli iz ruskih bajki i starostavni manastiri, zaleđeni borovi i kućice seljaka, sjajni tuneli od svetla, deca u šarenim ruskim, plavim i crvenim haljinama koja se drže za ruke i igraju na nekom trgu usred snežne beline.
I nismo odmakli daleko kada se na vratima pojavila domaćica voza i ponudila nam „moroženoe“ - začuđeno me je pogledala kad sam pokušao da joj objasnim da je sasvim neprirodno jesti sladoled dok je napolju minus ko zna koliko i teška snežna mećava...
"Očigledno, vi niste Rus" rekla mi je. Težak je, čak se čini da je i uzaludan pokušaj preneti na papir osećaj dok voz izlazi iz Moskve i kreće na sever u nepoznato. Taj osećaj je svakako poseban, ima tu i straha od nepoznatog, i neizvesnosti, i izazova, i nestrpljivosti da se vidi i doživi što više i što pre.
Iznad svega, napolju je najviše snežne beline. Nestvarne i neprekidne.
Satima voz ka Arhangelsku ide kroz brezove šumarke zatrpane snegom, kroz koje dune vetar, a sneg se kao sitan prah sa njih raspe na sve strane i zakloni šumu koja je u pozadini. Povremeno, kraj pruge, kao na filmskom platnu, na beloj pozadini, nacrta se u daljini i još poneko selo, krovovi kuća pod debelim pokrivačem, sa odžakom iz kog se vidi dim.
Karta košta od 20 do 90 evra
Vozovi iz Moskve prema Arhangelsku i iz Arhangelska za Moskvu idu svakodnevno, po dva puta, i na minus deset ili dvadeset stepeni, svejedno, kao i na minus trideset ili četrdeset. Karta košta dvadesetak evra u jeftinim, plackartnim vagonima, 90 u kupeima sa po dva kreveta. U plackartnim vagonima je običan svet, oni koji putuju rođacima u Arhangelsk ili u Moskvu da obiđu roditelje, ima tu i studenata, đaka, radnika koji idu na sever na posao. Prvih nekoliko stotina kilometara vozovi iz Moskve idu čuvenom transsibirskom prugom, a pre Jaroslavlja transibirska se odvaja desno, njome je do Vladivostoka malo manje od 9.000 kilometara, levo je pruga za Arhangelsk i do njega tada ostane jedva 900 kilometara. Brojano danima, do Vladivostoka je još sedam dana i noći vožnje, do Arhangelska dan...
Besmisleno je premeravati ruske daljine. Ovde te daljine imaju sasvim drugačije značenje.
U vagonu broj 11, koji je negde na sredini kompozicije i u kome su kupei sa po dva kreveta, čitavog popodneva dok voz ujednačeno klopara uglavnom je dosadno, ljudi ćute svako u svom kupeu, nekoliko vagona dalje, tamo gde je čitav vagon pretvoren u spavaonicu i pričaonicu, atmosfera je opuštenija, vreme se prekraćuje pričama, najčešće s ljudima s kojima će novo poznanstvo trajati do kraja puta. Nema tu razuzdane zabave, mnogo votke, pijanki o kojima sam slušao, ispostavilo se da su te priče malo doterane, da preuveličaju doživljaje onih koji ih pričaju.
U Jaroslavlju na stanici je minus deset ili dvadeset, ko bi to znao, voz ovde stoji pola sata, na peronu pod nogama škripi ugaženi sneg i premda je još rano popodne, počne i da se gasi dnevno svetlo, lagano i neosetno. Ljudi izađu nakratko iz voza, da protegnu noge, da kupe neku potrepštinu u prodavnicama koje su naređane okolo. Malo dalje, u gradu Danilovu, koji je pored pruge, takođe je debeli minus, a neki Rus izađe iz pregrejanog vagona i samo u šorcu krene do centra grada koji je iza prvih staničnih zgrada...
Priča o Ivanu Groznom
Ispred Vologde, koja je skoro na pola puta, 500 kilometara od Moskve i 600 i nešto više kilometara do Arhangelska, u vagone se uvuče mrak. Nestane i predela okolo, a samo oni koji ovuda putuju češće i po danu znaju da su okolo šume i šume, i tako stotinama kilometara. Kad Vologda ostane iza, nema okolo svetala iz kuća i sa ulice, samo mrak, crn i neproziran, a ako se posle deset ili pedeset kilometara negde i pojavi neko svetlo, ono je više kao svetionik i nikome tada u vagonima nije jasno da li u mraku svetli iz neke usamljene kuće, ili je objekat Ruskih železnica, ili je neki lovac koji se izgubio u šumi naložio vatru, ili se radi o čistom priviđenju.
Kasnije, jedan po jedan, kraj pruge počnu da se nižu gradići, mali ili nešto veći, ima i svetala, pojavi se i poneko selo, i ostane čuđenje otkuda u toj daljini i divljini, skoro hiljadu kilometara od Moskve, toliko tih malih gradova i seoca. U kupeu, dok gledamo u mrak, Dmitrij mi, ne znam otkud mu je on noćas pao na pamet, priča o Ivanu Groznom. Car je mnogo voleo Vologdu, kroz koju smo nedavno prošli. Vologda je ime dobila po beskrajnim šumama oko grada koje su u prastara vremena zvali „volok“, a car je često dolazio ovde, na oporavak, pošto bi ga u Moskvi savladali izlivi besa i jarosti. Čak je nameravao i da prestonicu prenese iz Moskve u Vologdu, ali je kasnije odustao.
Duboka noć u vagone donese još veću tišinu i opet se samo točkovi voza okreću i okreću i ponekad tračak svetla, iz vagona ispred, kroz prozor padne na sneg koji kraj pruge sija kao da je prosut šećer i oduži se putovanje, a jutro, kada bi voz trebalo da stigne u Arhangelsk, učini se daleko i nedostižno. Usred malodušnosti koja obuzme putnike, u vagon-restoranu domaćica Vera, koja poslužuje goste, zbog nečeg se zasmeje, možda i preglasno, i taj zvuk uz kloparanje točkova dugo se još čuje kroz noć.
Vera je žena mornara, živi u Arhangelsku, tu je i rođena, voli svoj grad iako je na samom kraju sveta i dalje je tek Belo more. Lepa su, kaže, leta u Arhangelsku, koja su kratka i žarka, lepi su i jesenji dani, možda i najlepši, a lepa je, kaže, i zima... Jeste da noć rano pada, da dnevno svetlo traje jedva nekoliko sati, ali ko još ima vremena da tuguje za suncem i svetlom kada radosti i zimskih dešavanja ionako ima napretek: sedeljke, zabave, plesovi, pozorišta, koncerti...
Po glavi se vrzmaju svakakve misli
U brzom vozu od Moskve ka Arhangelsku, posle desetak sati vožnje, lako se izgubi osećaj za vreme. I prostor. Besmisleno je ovde brojati kilometre. Iza ponoći voz prođe kroz mesto Pleseck, poznato po čuvenom kosmodromu. U to doba noći tu je minus 27 stepeni, do Arhangelska ostane još četiri-pet sati vožnje, jednoličnim predelom u kome se pod jakom mesečinom oko pruge vide tek hiljade i hiljade belih smrčinih stabala kako ćute na strahovitom mrazu. Stoje kao beli spomenici u hiljadama oblika.
U gluvo doba noći, dok voz ne staje a šumi okolo nema kraja, po glavi, od umora, počnu da se vrzmaju svakakve misli. Osećaj izgubljenosti, sve veće udaljenosti od kuće postane preovlađujući, u čitavom vagonu ljudi se povuku u kupee, iz kojih se ne čuje ni najmanji šum, kao da se svi nečega boje, a mrak koji viri iz šume okolo postane još strašniji.
Dolazak u Arhangelsk, u šest ujutru, dok je u čitavom gradu na obali Severne Dvine mrak, stigne kao dugo čekano olakšanje. Peron je pokriven snegom koji na mrazu od minus tridesetak stepeni škripi, ljudi žurno izlaze iz vagona iz kojih kroz otvorena vrata sukljaju oblaci pare i toplote. Iz mraka se pojave taksisti u lovu na mušterije i sve ponovo postane običan, ruski doživljaj.
Kurir.rs /Zoran Šaponjić, Foto: Zoran Šaponjić