Jedan od onih ljudi koje je leukemija tukla iz najjačih topova je Predrag Slijepčević. Danas ima 55 godina i prvi put se razboleo 2008. godine. Pobedio je jednu leukemiju, i tri njena relapsa. U svojoj borbi nije zaboravio one ljude koji su bili tu za njega kad mu je bilo najteže. Medicinska sestra Tanja ga je bodrila, sedela kraj njegovog kreveta, a koja je sada u ogromnim mukama jer joj je dete teško bolesno.
Predrag Slijepčević je nakon sopstvene borbe odlučio da nastavi da pomaže drugima. Osnovao je udruženje "Leuka", a na Fejsbuk stranici stalno objavljuje apele za pomoć, uglavnom za pacijente kojima su potrebni donori trombociti.
Ipak, pre nekoliko dana prekršio je sva pravila Leuke. Objavio je apel za prikupljanje pomoći za malenu Saru, ćerku medicinske sestre Tanje, za koju kaže da je osoba satkana od čiste dobrote - jer je njenu dobrotu osetio na svojoj koži.
- Mislima se vraćam na intenzivnu negu Klinike za hematologiju, Kliničkog Centra Srbije i sećam se. Sećam se kako, i koliko, mi je Tanja bila tu, u najgorim momentima mog života. Oči su mi pune suza, jer ne mogu da ih zaustavim. Ne brišem ih, iako mi se slova razlivaju po ekranu, ne neću ih brisati. Tanja je to zaslužila. Od koliko me je bola i patnje sačuvala, koliko mi je puta vratila nadu u izlečenje, koliko je noći provela pored mog kreveta - napisao je on, dodavši da je samo zaslužila da joj se sve dobrotom braća, ali da to nije dobila.
Oduzeto joj je sve. Jednom dijagnozom. Dijagnozom njene ćerkice. Tuberozna skleroza. Mnogima ta dijagnoza nije poznata, ali ima i drugo ime - tumor na mozgu.
- O ishodu ovako teške bolesti mučno je i govoriti, posebno kada je u pitanju jedno dete. Postoji samo jedan način da se Sarin život ne završi, da moju Tanju ima ko da zove “Mama” - napisao je on i dodao da je spas za to detence u lečenju u bolnici u Hjustonu koje košta 250.000 dolara. Porodica taj novac nema, pa se skuplja putem humanitarne fondacije.
Ovoj devojčici može se pomoći slanjem SMS poruke, ili barem deljenja apela za pomoć njoj.
Predrag nam je inače ispričao i ono čega se uzdržao od pisanja javno.
Ispričao nam je kako je to Tanja zaslužila da njena teška borba ujedno postane i njegova. Po prvi put, bez ikakvih ulepšavanja, surovo istinito do detalja, opisao je svoje dane u bolničkoj postelji, pored koje je stajala upravo ona.
- Noć, na intenzivnoj je tišina, neki spavaju, drugi ćute. Grobna je tišina, to je i primereno, ionako smo svi jednom nogom u grobu, neki od nas uskoro i sa obe. Ja ležim i čekam, pokušavam da što duže odložim neminovno. Znam kako će mi biti, nije prvi put, a neće biti ni poslednji. Citozar me melje, buši mi ćelije, jednu po jednu, ubija tako da svaku od tih malih smrti osećam. Pod temperaturom, sa mozgom koji je otupeo, koji cvili i čeka da sve to prođe. Bol je tu, sveprisutna, sveprožimajuća, ali trpljiva, nije ona od koje se vrišti, ne ovo je ona od koje se ludi, dugotrajna, uporna, spora kao glečer. Sve to ja mogu da izdržim. Trajaće još nekoliko dana i prestaće, znam, nije mi prvi put. Drugo me dovodi do očaja. Mučnina. I povraćanje. Mučninu imam. Za povraćanje se spremam. U želudcu mi je citozar ostrugao sluzokožu, nema je. To nije problem, ionako hranu ne unosim. I nemam šta da varim.
- Ali....to ne znači da mi je želudac prazan. Pun je sluzi, nečega što nikako u čoveku ne može da bude, nešto toliko gadno da ga jedva gledam dok pliva po lavoru. Nešto što definitivno nije sa ove planete, a ipak, tu je za vreme svake hemoterapije. I to nešto se i ne da. Ne može ga čovek tako lako povratiti. To se bori da ostane u stomaku, žilita, grebe, udara, uvija se, ali da izađe neće. Pakao toga ja ne umam da opišem, Ono što mogu to je da jasno kažem istinu. Odavno sam izašao iz bolnice - priča on i dodaje da iako teče deveta godina od tada, dosta je stvari iz tog perioda zaboravio, ali ne sve.
- Tek ponekad po neka slika, blesne u mom mozgu. Povraćanja ne. Toga se sećam i dalje. Potpuno, kristalno čisto, kao da se sad dešavaju. Mučnina je rasla, trpeo sam koliko sam mogao. Došao je čas, morao sam da pozvonim i pozovem sestru. Usporeno, kao da je teška celu tonu, podigao sam ruku do zvona. Čuo sam korake sestre. Pojavila se na vratima. Neka nova. Nju do sada nisam video. Ali sam se navikao na nova lica. Ne i na njih. Većina nije bila tako dobra kao one ranije, otaljavale su svoj posao, nisu ga radile. Ni od ove nisam očekivao ništa više.Ušla je u boks i stala pored kreveta. Vesela, nasmejana, opuštena. Prirodna. Predstavila se. Rekla je da se zove Tanja i pitala me šta mi treba. "Lavor", rekao sam. "Zašto lavor, šta se dešava?" upita me.
- Nije mi bilo do razgovora, mučnina je radila svoje, a i većina ovih novih je bila odbojna, tako da sam i nju ubacio u taj koš. Mučnina, citozar, moram da povraćam, procedih preko volje. U sebi sam mislio, šta me pitaš kog đavola, ko da bi mi pomogla. Zašto misliš da moraš da povraćaš, sad ćemo to da rešimo, sad du da zovem dežurnog lekara, da ti prepiše lek. Pogledao sam je ko smrdljiv sir. "Daj, donesi mi lavor, i pusti me, nije mi prvi put...." - ispriča on i doda kako ga je u sekundi prekinula.
- "Sad ću ja to da rešim" rekla je ona i otišla. Ostao sam tako sa mučninom, mozak se borio da prihvati činjenicu da će još neko vreme morati da sačeka lavor, a nije mu bilo jasno zašto. A mučnina je napredovala. Par minuta kasnije se vratila sa špricom. "Sad ćemo ovo da rešimo, videćeš, nikad više nećeš morati da povraćaš, bar ne u mojoj smeni" - ovo poslednje je nekako dodala više za sebe nego što je bilo upućeno meni. Ubrizgala je u kateter lek, sela na stolicu pored kreveta i počela da priča. Raspitivala se o meni, dosadašnjem toku bolesti, o mojoj porodici, koga imam. Video sam na njoj da je to stvarno interesuje, da u meni vidi čoveka, namaćenog i izmućenog čoveka i da želi da mi olakša patnju koliko god može. Skrenula mi je misli sa mučnine. Uskoro je i prestala. I sve je bilo lakše. Cela intenzivna je odisala nadom. Ostala je kod mene u boksu jako dugo. Sve dok je neko od pacijenata nije pozvao. I da, bila je u pravu, mučnina je prestala. Lavor mi nije trebao. Nikad više. Ona ga je taj lek stavila kao redovnu terapiju na moju listu. Nikada mi više lavor nije zatrebao. Tako je počelo naše prijateljstvo. Tako je počelo i nikada neće prestati - zaključio je on.
Za kraj, on je dodao da se svi resursi Leuke usmeravaju u prikupljanje novca za malu Saru.
Inače, na sajtu Budi human navodi se da je Sara (3) je rođena kao zdravo dete iz uredno vođene prve trudnoće. Sa tri meseca dobija prvi epileptički napad, nakon koga detaljnim ispitivanjem lekari postavljaju dijagnozu TSC tuberozna skleroza, koja je molekularno genetskom analizom uzorka Sarine krvi definitivno potvrđena u laboratoriji u Španiji.
Tuberozna skleroza je multisistemska bolest do koje dolazi mutacijom gena. Spada u retke bolesti, neizlečiva je i krajnje nepredvidiva jer je svaki oboleli različito zahvaćen bolešću. Od gotovo neprimetnog stanja do potpune nefunkcionalnosti i teške duševne zaostalosti koja veoma često može biti praćena dobroćudnim i zloćudnim tumorima na svim organima.
Sarin slučaj, na žalost pripada težem obliku. Nalazi njene magnetne rezonance glave, do sada opisuju preko 17 tumorskih promena, promene na očnom dnu desnog oka i višestruke promene na koži trupa, lica i poglavine. Sara je na učestalim kontrolama od strane neurologa, kardiologa, nefrologa, oftaomologa, fizijatra i pedijatra. Svakodnevno su joj potrebne razne vrste stimulacija i terapija.
Zbog potpune neizvesnosti daljeg toka bolesti, porodica je prinuđena da pokuša lečenje u inostranstvu. Opercija tumora na mozgu za nju predstavlja jedino rešenje. Primaran je pregled u Texas Children’s Hospital u Hjustonu, radi dodatnih najsavremenijih dijagnostičkih pregleda na osnovu kojih će se znati koji bi hirurški zahvat bio najbolji za Saru, kao i sprovođenje samog zahvata.
Kurir.rs / Suzana Trajković