Hajde da to postavimo ovako: Aleksandar Vučić je na vlasti - i na vlasti će, ako se ne dogodi biblijsko čudo, dugo ostati - iz prostog razloga što je suvereni gospodar jedine organizovane političke snage u Srbiji.
Politička borba protiv režima Aleksandra Vučića moguća je samo ukoliko njegovi protivnici imaju sve mehanizme koje ima Vučić - mada ne nužno u tolikom broju i ne poluvojno organizovano - što će reći disciplinovano članstvo i stranačke organe ekvivalentne državnim institucijama.
Tako se to radi ako se radi kako bog politike zapoveda. Političke partije (svih boja) ustrojene su u dlaku onako kako njihovi programi nameravaju da ustroje državu, ako im se prosreći da se uspentraju na vlast. Vučić je i SNS i državu Srbiju - tj. ono što je od nje ostalo, a nikada toga nije bilo mnogo - ustrojio na drevnom principu radikalske „narodne države“ srpskog naroda, kome, usled urođenog poštenja, ne trebaju trule zapadne institucije ni zakoni, a čije poslove vodi strogi, ali pravedni Vrhovni Dobričina, koji deli brašno i zejtin.
Vi sad verovatno mislite da je ovo zajebancija. Ali uopšte nije. Tako je to zamišljeno i tako je to - sa pauzom između 1945-1999 - išlo od poslednje četvrti XIX veka do današnjeg dana. Ako vas interesuju podrobnosti, obratite se Dubravki Stojanović, ona zna puno o tome.
Nije zajebancija ni kad kažem da je ta i takva anahrona i tribalna politika narodne države, ukoliko ne pribegava nasilnim sredstvima za dolazak na vlast, legitimna kao i svaka druga. A da naročito dobija na legitimnosti ukoliko drugih politika i nema, kao što je to slučaj u Srbiji.
Srpsko društvo skupa uzev naprosto nema dovoljno kapaciteta da prihvati ideju slobodnog građanstva i politički sistem liberalne demokratije i nikad ga u novijoj istoriji nije imala manje nego danas.
Samo je dva puta to društvo tokom svoje skrnave istorije imalo šansu da se izvuče iz orijentalno-plemenske kaljuge. Prvi put pred kraj XIX veka, za vlade Milana Piroćanca, koji je, suočen sa opštom beslovesnošću, digao ruke od politike. Drugi put za vlade Zorana Đinđića, koji je suočen sa alavošću i beslovesnošću mangupa iz sopstvenih redova - ovo je breaking news, čuh nedavno od zajedničkog, Zoranu vrlo bliskog druga - takođe bio naumio da posle prvih izgubljenih izbora digne ruke od politike. Ali metak je bio brži.
Dakle ovako: SNS i Aleksandar Vučić su zaseli na vlast - i tu će zadugo sedeti - zato što su bili brži, jači, bolji i organizovaniji SNS i Aleksandar Vučič od Tadića i DS, koji su radili isto (ponekad i gore) što i Aleksandar Vučić i SNS, ali s nalickanim licem Slavskog Pojasa i Kruga dvojke. Ko i sva foliranja, nije to išlo na duge staze.
Ali, Borise, sve ti je oprošteno, jer je i tako kako je išlo, išlo bolje nego što borbi protiv narodne države ide danas kad se na naslovnoj strani Danasa zapandrči brzo rešenje salonskog revolucionara, Jova Bakića, koji kaže: „Treba pitati kada će vlast uhapsiti samu sebe.“ To, Jovo! Nanovo. Do konačnog samoapšenja.