ZDRAVKO KUZMANOVIĆ POSLE NEKOLIKO GODINA ĆUTANJA: Volim Srbiju najviše na svetu, maštao sam ceo život o punoj Marakani!
Bivši fudbaler "Orlova" Kuzmanović pričao o detaljima iz karijere koje je malo ko znao.
Nekadašnji reprezentativac Srbije Zdravko Kuzmanović u zanimljivom intervjuu za sajt FSS govorio je o stvarima koje su obeležile njegovu karijeru u nacionalnom timu.
Kuzmanović je dres ‘Orlova’ nosio od 2007. do 2014. godine, i to nakon što je prošao sve mlađe kategorije seleckije Švajcarske.
– Nikada neću zaboraviti trenutak kada mi je u jednom hotelu u Firenci predloženo da igram za Srbiju. Moj stari je rekao sine, ti odluči. Odlučio sam za pet sekundi. Volim svoju zemlju najviše na svetu i maštao sam ceo život o punoj Marakani. Švajcarci su pokušali na sve načine da me zadrže, ali je srce imalo presudnu ulogu. Rekao sam sebi odigraj jednu i ne moraš više ni da se baviš fudbalom. Srećom, bilo ih je mnogo više. Ta prva u Helsinkiju se ne zaboravlja. Debitovao sam zajedno sa Lanetom Jovanovićem koji je dao i gol u pobedi od 2:0. Fenomenalan osećaj – iskren je Kuzmanović.
Nedugo potom je prvi put zatresao mrežu u dresu Srbije, sada već davne 2007. protiv Belgije (3:2).
– Već u drugom nastupu za reprezentaciju, bio sam dvostruki strelac protiv Belgije. Nažalost, izgubili smo sa 3:2 i umanjili šanse za odlazak na Evropsko prvenstvo 2008. godine. Belgija je imala strašnu ekipu sa Kompanijem, Dembeleom, Vermalenom… Mi smo se kasno probudili, tek u drugom poluvremenu kada je domaćin već imao dva gola prednosti. Sećam se i svoje izjave u miks-zoni posle utakmice, bilo je tu i nekih čudnih reči, jer u tom trenutku još uvek nisam dobro govorio srpski. Sada se mnogo bolje snalazim sa našim jezikom.
Meč protiv Rumunije mu je definitivno najlepši momenat reprezentativne karijere.
– Ušao sam u igru umesto Milijaša u 64. minutu i samo desetak minuta kasnije povisio na 3:0. Igraču je najlakše kada dobije šansu pri ubedljivom vođstvu svoje ekipe. Igrao sam rasterećeno i posrećilo mi se da postignem lep gol i otklonim sve dileme oko našeg plasmana na Svetsko prvenstvo. Nismo sumnjali ni pre utakmice, znali smo da imamo kvalitetniju ekipu od Rumunije i da sigurno idemo u Južnu Afriku. Napravila se bila atmosfera u kojoj su i oni što ulaze sa klupe ginuli na terenu i davali sve od sebe. Proslava je posebna priča, svi smo bili u transu. To je ta puna ‘Marakana’ o kojoj sam maštao kao dete.
Kao najtužniji momenat, izdvaja meč sa Ganom i penal koji je napravio.
– Jooooj… Muka mi je kad pričam o tome. Dešava se i dan danas da zaspim i sanjam loptu koja mi pada na ruku. Ja to nisam uradio namerno. Video sam igrača iza sebe i nisam znao koliko je daleko. Ispružio sam ruku instinktivno, da bih mogao da kontrolišem prostor. Plašio sam se, ako je igrač suviše blizu, zahvatiće volej i to je siguran gol. Čim sam osetio kontakt sa loptom, znao sam da je katastrofa. Đan je pogodio iz penala i to je rešilo utakmicu. Nisam mogao da dođem sebi. Zar to da mi se desi u tako važnom trenutku po celu Srbiju. Užas.
Što se tiče selektora, Kuzmanović definitivno izdvaja jedno ime.
– Počeo sam kod Klementea, zakačio Mihu i završio kod Advokata. Ali, Antić je posebna dimenzija u mojoj karijeri. Veliki gospodin. Čovek koji mi je posle Gane rekao „sine moj, glavu gore, sledeću igraš od početka”. Znate li šta to znači za igrača koji je napravio kiks i koga bi većina trenera bacila u kanal da nikada više ne vidi reprezentaciju. Imao sam u karijeri Grosa i Prandelija, ali Antiću dugujem najveću zahvalnost za svoj fudbalski uspeh. Čim je došao, rekao mi je šta treba da popravim. Da igram brže, na dva dodira, prvi pas prema napred i da odmah tražim napadače ili Krasu na desnom krilu. Napravio je fenomenalnu atmosferu, što nije bilo lako sa igračima koji su nastupali u vrhunskim evropskim klubovima – zaključio je Kuzmanović.
Kurir sport / FSS