Svaki drugi građanin Srbije smatra da danas nije pametno govoriti istinu, a osam od deset ispitanika smatra da je Srbiji u upravljanju potrebna čvrsta ruka. To je jedno pretpolitičko stanje, predržavno stanje, gde je država suspendovana ili je tek u nastajanju“, tim je rečima prokomentarisao rezultate nedavnog istraživanja javnog mnjenja Zoran Gavrilović, jedan od mojih glavnih konkurenata u biznisu džaba krečenja.
Nemoguće je, naravno, empirijski dokazati, ali sam 100% siguran da stvar „na terenu“ verovatno stoji gore i da u „uzorku“ ima popriličan broj foliranata koji ispitivaču kažu da je pametnije govoriti istinu, a ne misle tako, a još sam sigurniji - otprilike 110 % - da bi rezultati bili isti da je pomenuto istraživanje sprovedeno 1821. ili 1921. i da će, ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera, biti isti i 3021.
Budući da je moja neznatnost onaj „svaki drugi“ koji smatra da je pametnije govoriti istinu, reći ću da je s takvom populacijom, koja bez prisile smatra tako kako smatra, Srbija moguća samo kao pretpolitička država.
S druge strane, spadam među onih osam od deset ispitanika koji misle da je Srbiji u upravljanju doista potrebna čvrsta ruka - ovo će zacelo izazvati lavinu ibretenija slobodara iz Euromahale i krugova dvojke - uz napomenu da mislim na čvrstu ruku zakona i institucija, a ne „čvrstu ruku“ ovog ili onog državotvornog kabadahije, koja nikada nije čvrsta koliko izgleda, jer da jeste, ne bi „dve trećine anomičnih građana smatralo da se u Srbiji prava i interesi mogu ostvariti na nelegalan i nekažnjiv način“ (takođe Z. Gavrilović).
U takvoj postavci stvari snažna politička volja, veliki politički talenat, pa čak ni vlažni san beogradskih usedelica - politička „neukaljanost“ - nisu ni od kakve pomoći. Nikada u stvari Srbiji nije manjkalo talentovanih političara, ali džaba im i volja i talenat, osam od devet Srba naprosto ne želi istinu, legalnost, odgovornost i kažnjivost. Pa ti pravi pravnu državu.
Da bismo ilustrovali gornju tezu, danas ćemo se pozabaviti nako dijametralno suprotnim u suštini veoma sličnim sudbinama dvojice najtalentovanijih srpskih političara „ikada“ - Vojislava Šešelja i Čede Jovanovića.
Šešelj je, recimo, imao sve kvalitete političara velikog formata - političku strast, poznavanje političke filozofije, britku inteligenciju, odvažnost, lukavost (ju, ju, ju, euroglasovi iz offa) - ali je znajući s kakvim će narodom imati posla ispravno procenio da će, ukoliko se opredeli za liberalno-demokratsku politiku, džaba krečiti, a možda i bez glave ostati i zato je svoju politiku skrojio po meri naroda brzog na zlo, hitrog na grabež, nesklonog istini, a sklonog nelegalnosti. Treba li uopšte reći da su i Šešelj i narod prošli ko bosi po trnju. Šešelj, istina, (finansijski) malčice bolje od naroda, ali je ipak završio kao klovn u proseravaonici klovna Marića. Prekardaših. O Čedi Šešelju, pardon, Jovanoviću, čitajte u sutrašnjem broju.