VLADIMIR ĐUKANOVIĆ: Sami sebe pojedosmo
Nimalo, ali zaista i najiskrenije, prvi put, nije mi drago što sam bio u pravu. A pričao sam, nije da nisam, i to taman toliko da su mi se usta osušila. Hvala svima koji su shvatali o čemu govorim, a hvala i onima koji su me gledali kao ludaka, čoveka koji preteruje, lucidnog i pomalo dileju, večito nezadovoljnog. Hvala i onima koji su me vređali.
Nikom ja ništa ne zameram, jer nije normalno da bilo ko ljudima odseca glave, niti je normalno da ljudi nestaju, da im se čupaju jezici i vade oči i da se za sve to dobija veoma značajna podrška ne tako malog dela vlasti.
Nije normalno da se predsednik i njegovi saradnici prisluškuju, kao što deluje krajnje šizofreno da je bio prisluškivan i šef BIA.
Ništa to nije normalno, pa samim tim, ako tako nešto tvrdite da se događa, nije ni čudo što vas ljudi gledaju kao idiota. A eto, događalo se.
Hvala i onima koji su, kada sam im neka svoja saznanja iznosio, prestali da mi se javljaju. Razumem ih, jer verujem da su i oni dosta toga znali, ali strah je prirodna pojava. Priznajem, napola sam se odsekao kad mi je predsednik republike jednom prilikom rekao da ima saznanja da ga policija prisluškuje. Tada sam definitivno ukapirao da u ovoj državi postoji ozbiljan paralelni sistem koji radi šta mu se prohte. Taj sistem je imao i još uvek ima svoje policajce, političke funkcionere, tužioce, sudije...
Elem, iks puta mi je došlo da sve napustim i da više nemam nikakve veze sa političkim životom u Srbiji. Da budem iskren, nemam pojma šta me je zadržalo da to ne učinim. Valjda kada vidiš da se grade putevi, fabrike, da dolaze investicije, bude ti žao da borbu za tu neku lepšu Srbiju, kojoj svi težimo, tek tako ostaviš.
Ne znam ni sam koliko puta sam se obeshrabrio kada sam čuo šta naši pojedini funkcioneri rade, a o pomenutom kriminalu, dobro kamufliranom pod tobožnjim navijačkim plaštom i sa sve vezama u državnom sistemu, da i ne govorim. Ti ljudi su pojeli SNS. Ti ljudi su ciljano i svesno SNS, posebno Aleksandra Vučića, koristili samo za stvaranje svog paralelnog sistema. Uostalom, šta će danas da pomisli običan čovek kada čuje da je sam vrh policije pomagao one koji su sakatili ljude i ritualno ih ubijali? Šta da pomisli mučenik koji prodaje na pijaci kada pročita da je policija stavljena u službu jednog kriminalnog klana koji je ovde uvezen? Zadatak joj je bio da pomaže uništavanju drugog kriminalnog klana da bi ovima koji su bili na državnim jaslama ostavila prazan prostor. Ima li veće sramote? Ima li goreg pljuvanja na značku, na narod i na državu? Šta ljudi da kažu kada sada shvataju da je policija bila gora od Koza nostre?
Ponoviću ko zna koliko puta - dok se državni aparat ne očisti od zlikovaca koji su bili logistika zlikovcima, borba nije završena. Nikako se ne sme napola stati.