Da je Muamer el Gadafi ostao u životu, verovatno bi u 2019. godini likovao i držao govore u kojima bi iz saharske pustinje, ili možda iz neke zemlje koja mu je pružila politički azil, govorio svojim nekadašnjim podanicima da ih je onog trenutka kada su njega srušili s vlasti zadesilo sve ono o čemu je im je on govorio pre svoje brutalne smrti oktobra 2011.
Tog 17. februara 2011. ostaće zapisano u istorijskim udžbenicima da se politički fenomen zvani " Arapsko proleće" prelio na Libiju, koja je za razliku od zemalja Magreba, gde se koliko toliko smena vlasti izvela sa minimumom nasilja, utonula u brutalni građanski rat, koji sporadično traje i danas. Zemlja je podeljena. U njoj postoje dve vlade, Islamska država koja ima svoje uporište, Al Kaida takođe, gradovima obalnog ruba caruje islamski fundamentalizam, trgovina robljem i brojne milicije koje kroje sudbinu svakom pojedincu i ostvaruju profit od trgovine migrantima.
Posle pada Ben Alija u Tunisu i silaska Mubarka sa vlasti posle višedecenijske vladavine u Egiptu, Libija je postala zemlja koja je te 2011. bukvalno za nekoliko dana od početka protesta skliznula u haos, a onda i u građanski rat i NATO intervenciju, koja je za samo par meseci odnela Gadafija s vlasti.
Protesti su počeli 17. februara u večernjim časovima, kada se povelika masa okupila na ulicama Bengazija uzvikujući pogrdne parole protiv Gadafija. Lokalna policija bila je nemoćna, poslati su bili specijalci, ali i njih je razularena masa bukvalno razbila i povešala. Tog dana okupljana su zabeležena i u Derni, Zintanu i Bejdi.. Na ulicama demonstranti koji su nosili crveno- crne-zelene zastave sa polumesecom i zvezdom (stara libijska zastava za vreme kralja Idrisa) umesto zelene sukobili su se s policajcima. Rafali su odjekivali ulicama ovih gradova, TV i radio stanice su padale u ruke pobunjenika, a službenici režima vešani ili likvidirani na kućnom pragu. Lokalni granizoni su kompletno prešli na stranu pobunjenika. Uslovi za revoluciju u Libiji su stvoreni….
Mirno nije ostalo ni u Tripoliju, gde u noćnim časovima počinju prva okupljanja, barikade i kamenovanje specijalne policije. Te noći spaljena je TV i radio stanica u Tripoliju. Poslovično oprezni Gadafi preko televizije u svom kompleksu Bab-al-Azizia, sedeći u džipu sa kišobranom pobunjenike je nazvao psima i poručio im da će biti uništeni.
Već narednog dana na Zelenom trgu u okviru istoimenog kompleksa okuplja svoje pristalice koji naoružani uzvikuju parole podrške Gadafiju i najavljuju obračun sa pobunjenicima. Opet preko televizije jedan od Gadafijevih sinova Saif al – Islam, priznaje da je vojska napravila grešku tokom obračuna sa pobunjenicima u Bengaziju, jer nisu bili obučeni da se suoče sa demonstrantima. Saif je tad u ime svog oca najavio pokretanje reformi, ali i upozorio da Libiji preti građanski rat. Njegove reči su bile proročke jer je zemlja ubrzo posle njegovog obraćanja svojim pristalicama skliznula u krvavi građanski rat.
Za to vreme na ulicama Bengazija se slavilo. To je bio prvi grad nad kojim su pobunjenici preuzeli kontrolu, što je morala da prizna i državna televizija u Tripoliju. Međutim, đavo je odneo šalu kada se saznalo da je iz lokalnog zatvora u Bengaziju pobeglo 1.000 zatvorenika koji su odmah uzeli oružje u ruke.
Da je u libijskoj vojsci, koja je bila odana Gadafiju bilo mnogo toga trulo govori i podatak, da su dva pilota sa svojim miražima F-1 koji su dobili zadatak da udare na demonstrante i zaspu ih mecima iz avionskih mitraljeza, prebegli i odleteli na Maltu, gde su zatražili azil i odbili Gadafijevo naređenje. Za to vreme Gadafi je prikupljao ostatke vojske koju je popunjavao pristalicama, migrantima i demotivisanim afričkim plaćenicima da krenu u odbranu gradova duž obale Mediterana.
Tih prvih dana često se spekulisalo da je Gadafi pobegao, prvo avionom u Venecuelu, a onda se pronela vest da je verovatno otišao u svoj rodni grad Sirt odakle je krenuo u svoj politički uspon daleke 1969. Glasine su se širile celom zemljom, a mediji su samo podgrevali histeriju o brojnim plaćenicima na obe strane, prekidu interneta, telefonskih veza, brutalnih nasrtaja na strance i bezobzirne pljačke.
Usledilo je krvavi građanski ratu u kome je Gadafi imao u početku više sreće, dok se NATO pakt nije umešao na nagovor Velike Britanije, Italije i Francuske da se otpočne vojna intervencija i pomogne pobunjenicima. Operacijom " Odisejeva zora" koja je počela 19. marta 2011. na čelu sa Sjedinjenim Državama utrt je put padu Gadafija.
Do danas ostalo je više verzija kako je došlo do previranja u Libiji.
Prva kaže da iako se Libija predstavljala pod Gadafijem kao savršena zemlja iz raja u njoj su ispod te maske cvetala korupcija i nepotizam, za mnogobrojne mlade rođene posle libijske revolucije obrazovane uz internet i satelitske programe. Za njih nije bilo posla kao pre sankcija koje su opasno nagrizle libijski izvoz nafte i gasa u Evropu tako i za vreme. Posle ukidanja sankcija stanje se počelo malo popravljati, ali režanje na sistem je i dalje ostao. Ono što se potiho govorilo bilo je “više demokratije, para, slobode". Svi oni su tvrdili da bi bilo bez Gadafija bolje, ali niko nije znao ko bi preuzeo kormilo upravljanja državom kad on ode.. Ta bojazan nekih Libijaca kasnije se pokazala opravdanom jer posle ubistva Gadafija nastao je haos.
S druge strane postojali su razlozi, koji spadaju u domen teorija zavera a doprineli su da počne rušenje Gadafija.
Naime, po tim tvrdnjama osnov za rušenje pukovnika Gadafija bio zahtev, Libijske Džamahirije da Evropa plati dugove od čak 20 milijardi dolara, koje su dugovale, italijanske, francuske i britanske naftne kompanije za preuzetu naftu. Odustajanje Libije od kupovine 15 borbenih višenamenskih lovaca “rafal" po ceni od dve milijarde dolara, treći motiv je okretanje ruskom tržištu u nabavci vojne opreme i obnovi Libijske armije i infrastrukture kao strateškom partneru i četvrti velike strateške rezerve pitke vode, nafte i gasa na severu afričkog kontinenta , koje su Libiji omogućavale prosperitetnu budućnost.
Međunarodna aktivnost protiv Libije i samog Gadafija pokrenuta je zvanično 28. februara.2011. godine, kada je Britanski premijer Dejvid Kameron predložio uvođenje zone zabranjenog leta nad Libijom, pod izgovorom da se spreči Gadafi u korišćenju borbenih aviona i helikoptera protiv " libijskih nenaoružanih civila“. Italija se prva javila i podržala ovu inicijativu, ako iza nje stane i Organizacija Ujedinjenih nacija ( OUN). Dana 12. marta 2011. ministri spoljnih poslova Arapske lige složili su se da OUN zatraži uvođene Zone zabranjenog leta nad Libijom. Dana 17. marta mesec dana od početka pobune Savet Bezbednosti OUN odobrio je rezoluciju 1973, dozvoljavajući Zonu zabranjenog leta, kao jednu od mera, sa deset glasova ZA, nula PROTIV i pet UZDRŽANIH.
Rezolucija 1973 bila je signal da 19. marta 2011 pod vođstvom SAD, Francuske, Italije i Velike Britanije počne vazdušna operacija nad Libijom pod kodnim imenom " Odisejeva zora“ , koja je trajala do 31. marta 2011. Zvanično navodni cilj operacije bio je sprečavanje vazdušnih napada vladinih snaga na pobunjenička uporišta i navodno stradanje civila. Napad je počeo lansiranjem 112 krstarećih raketa " tomahavk“ sa američkih brodova u Sredozemlju i napadom britanskih i francuskih borbenih aviona iz baza u Italiji, Francuskoj i Britaniji na položaje sistema PVO i radarskih stanica libijske armije. Britanski kodni naziv za operaciju je bio " Operacija Elami“, za Francuze " Operacija Hartman, a za Kanađane " Operacija Mobajl.
Zajedno sa pojedinačnim vojnim operacijama drugih zemalja, operacija “Odisejeva zora" završena je 31. marta 2011. kada je NATO preuzeo komandu nad svim vojnim operacijama u Libiji u okviru operacije kodnog imena " Ujedinjeni zaštitik". Operacija se vodila iz regionalnog centra u Napulju gde se nalazi i Južna komanda NATO, a operacijom se kao i nad prostorom Balkana rukovodilo iz kombinovanog centra Savezničkih taktičkih snaga (Combined Air Operations Center- CAOC) 5. koji se nalazi u Vićenci. Osim primene i kontrole Zone zabranjenog leta, zadatak operacije “Ujedinjeni zaštitnik" je bio i kontrola sprovođenja embarga na uvoz oružja u Libiju. Međutim operacija se pretvorila u nešto drugo surovo ubijanje libijskih civila, tokom svakodnevnog bombardovanja gradova pod kontrolom Gadafijevih snaga.
Posle smrti Gadafija stanje u današnjoj Libiji se može opisati samo jednom rečju " Haos". Zemljom i dalje vlada bezakonje, nasilje, trgovina robljem, prebacivanje migranata u Evropu. U zemlji zakone donose dva parlamenta, dve vlade, gomila milicija koje se povremeno za prevlast bore međusobno, ali i sa vlastima u Tripoliju i Bengaziju. Zemljom caruje osam najvažnijih grupa koje kontrolišu vlast, a to su Regularna libijska armija koja pripada vladi u Torbuku, Libijska nacionalna armija osnovana 2014, paravojna sepcijalna jednica Al Saika, Revolucionarna birgada Al Sintanija, Brigada Misrata, Libijski odbrambeni štit, Ansar al Šarija- Libijski ogranak Al Kaide koji su 2012 brutalno ubili američkog ambasadora u Bengaziju, Mučenici 17. februara i Islamska država.
Kurir.rs/Vojnopolitičkaosmatračnica