Ruski raketni štit danas slavi pola veka postojanja i obeležava se u čast dana 15. februara 1971. godine kada je mreža zemaljskih radarskih stanica povezanih sa centralnim komandnim mestom stupila na prvu bobrenu dužnost. Ovaj datum se smatra i početkom formiranja nacionalnog sistema za rano upozorenje od raketnog napada na ondašnji Sovjetski Savez, a danas je to važna komponenta, odnosno deo raketnog štita koji 24 časa 365 dana u godini čuva Rusku Federaciju od potencijalnih pretnji.
Sistem ranog upozorenja je jedan od prvih sistema koji ima sposobnost da otkrije moguće napade balističkih raketa SAD u potpuno automazizovanom režimu.
Ovaj važan deo raketne odbrane Rusije tokom poslednjih decenija prošao je nekoliko faza modernizacije, a osim snažnih radarskih stanica u svoj sastav uključio je i svemirski ešalon koji sve više dobija na značaju kad je upitanju rano otkrivanje i uništenje balističkih raketa u vasioni.
Istorijat razvoja
Sovjetski savez i SAD su 1972 godine potpisali sporazum o ograničenju protivbalističke zaštite. U skladu sa tim sporazumom svaka zemlja potpisinica je imala pravo da izgradi odbrambeni raketni sistem da zaštiti kapitalne centre i pozicije sa balističkim raketama. Godine 1974. potpisan je dodatni protokol po kome su SAD i Sovjetski Savez mogli imati samo jedan tip raketa za presretanje. U skladu sa ovim protokolom Sovjetski savez je nastavio gradnju sistema kojim bi zaštitio Moskvu od raketa lansiranih iz baze Grand Forks u SAD. Sporazum je predviđao postojanje do 100 presretača na stacionarnim lanserima.
Međutim ovaj dokument je imao mininalan uticaj na sovjetske planove izgradnje antiraketnog štita pored Moskve. Veći uticaj na realizaciju zamisli, je svakako počelo da ostavlja trag visokih troškova izgradnje i loša finansijska situacija u Sovjetskom savezu, kao i serija projekata, koji su morali biti prekinuti zbog novca ali i zbog sporazuma.Uporedo sa modernizacijom sistema raketen odbrane oko Moskve A-35, počelo je projektovanje novog sistema protivraketne odbrane A-135 „Amur“. Projekat je razvijan u CSPA Vimpel pod vođstvom konstruktora A.G. Basistova. Sistem se trebao da sastoji od tri lansirna sistema i niza presretača raketa i radarske stanice. Raketni lanseri trebali su da se nalaze na udaljenosti od preko 600 km od Moskve, što bi omogućilo blagovremeno delovanje na ciljeve. Pored toga u blizini glavnog grada predviđeno je bilo postavljenje raketnog sistema S-225 koji bi predstavljao drugi ešelon protivraketne odbrane.
Basistov je imao viziju odbrane Moskve od nasumično ispaljenih balističkih kao i raketa lansiranih sa podmornica, koje ne bi postojeći sistem protivraketne odbrane uspeo presretnuti. Kisunko je pre snovanja projekta 1970. objavio konkurs za novi radar. Prijavljena su bila tri projekta: 1. vrterći fazni radar iz projekta aurora ( Kisunko), 2. sferni simetrični indeksirani radar sa radom zasnovanim na principu Luneburga, takođe deo projekta Aurora ( V.P. Burlakov) i 3. tetrahedrlni radar ( piramidalna konstrukcija) sa konstantnim emitovanjem zračenja ( Radarsko elektornski institut, konstruktor nepoznat).
Ovi projekti su vodili put u drugu generaciju protivbalističke odbrane koja je započela sa konstruktorom Basistovim koji je bio vođa projekta. Tada je pod vođstvom V. Sloka stvoren novi višenamesnki radar u blizini mesta Puškinovo ( moskovski region) sa oblikom piramide odsečenog vrha, a svaka od stranica ovog trougla u temelju je dužine 100 metara, a visina radara je 45 m. Na svakoj stanici je bio ugrađen fazni radar delo konstruktora A. Mintsa. Ovaj radar je dobio oznaku Don 2N namenjen za detekciju i praćenje ciljeva. Jačina radara je bila 250MW i omogućavao je detekciju balističkih ciljeva na udaljenosti (prema različitim izvorima) od 1.500-3.500 km, a maksimalna visina otkrivanja je iznosila od 900-1.000 km. Ovaj radar je imao mogućnost praćenja više stotina složenih balisitčkih ciljeva opremljenih lažnim bojevim glavama i ometačima. Godine 1974 počelo je da završava druge elemente ovog projekta, a sistem A-135 dobio je svoj konačni oblik. Osim radara Don-2N sistem je raspolagao i sa: Komandnim centarom, koji je posedovao centralni račnunar 5K80 koji je povezao sve računare i uređaje u jedinstveni kompleks kontrole i upravljanja pod oznakom Elbrus-1, kasnije je to bio unapređen sistem Elbrus-2. Koji je omogućavao obradu informacija od rada Don-2 za praćenje balističkih raketa i određivanje prednosti koje će biti prve oborene. Komandni računar je omogućio izvođenje milijardi operacija u sekundi. Komandni centar je omogućio automatsku obradu svih poslova, uključujući tu upravljanje raketama i lansiranje.
U sistem su spadale rakete 51T6 za visoko presretanje i 53T6 za spresretanje balističkih raketa na srednjim visinama, proizvođača OKB Fakel i VKP Grušin. Obe rakete su koristile isti motor, kao rakete A-350 ZH sa sistema A-35. Radilo se o dvostepenoj raketi koja kao oksidans za sagorevanje goriva u prvostepenom motoru korišćen kiseonik iz vazduha a u drugoj fazi čist kiseonik iz rezervoara, što omogućava brže sagorevanje a time i veću snagu. Rakete 51T6 imale su ukupnu dužinu 20 m i startnu masu od 30-40 tona ( različiti su podaci).Domet rakete se procenjuje na oko 350-600 km. Ove rakete su imale nukelarnu bojevu glavu sa zadatkom da balističku raketu unište na velikoj visini. Druga raketa 53T6 konstruisana je da uništi balističke ciljeve nakon njihovog ulaska u atmosferu. Telo rakete je imalo oblik izdužene kupe. Raketa je imala solidan motor koji je omogućavao brzinu od 3.500-4.000 m/s prema drugim izvorima čak 5km/s. lansirna težina rakete 53T6 iznosila je 9,6 tona, a ukupna dužina 12m. Različiti izvori govore da je ova raketa mogla uništititi cilj do visina od 100 km. Bojeva glava mogla je biti dvojaka. Visoko eksplozivna ili nuklearna: Obe rakete su bile spakovane u kontejnere za lansiranje i nameštene u silose odakle su ispaljivane. Inače obe rakete su vođene radio komandno. Prvi prototip sistema izgrađen je 1976. godina na poligonu Šari Šagan. Kompleks je ispitan u nepotpunom izdanju, a umesto radara Don-2NP korišten je radar Amur P i komandni centar 5K80P. Ugradnja svih komponenti sistema je trajala od 1978-1979. kompletiranje sistema započela je njegova provera koja je trajala sve do 1984 godine. Izvedeno je nekoliko desetina lansiranja raketa. Takođe, uporedo sa lansiranjem raketa proveravan je bio i radar Don-2NP u koji od sredine 1980- tih počinje ugradnja jačeg računara Elbrus-2. Od jeseni 1987 do kasnog leta 1988. testiran je modifikovani sistem Amur II. Izgradnja prvih objekata u Moskvi počela je sredinom 1980-tih. Godine 1989. raketni sistem A-135 je završenm a početkom 1991 A-135 preuzeo je prvi eksperimentalna borbena dežurstva, nekoliko meseci kasnije obezbeđen je bio dovoljan broj raketnih presretača. Tokom nekoliko narednih godina posle raspada SSSR sistem raketne odbrane Moskve doživo je tešku situaciju. Sistem je tek zvanično postao operativan 1995/1996 sa mogućnošću presretanja na visinama od 5-30 km za rakete 53T6 ( Lulijev konstruktor) sve bojeve glave su bile nukelarne. Basistov je izjavio da su operativne rakete dostizale za 150 posto veću udaljenost nego one korišćenje u testovima što je značilo da su rakete mogle dosegnuti satelite na nižim sferama atmosfere što je probano na nekoliko neoperativnih vremenskih satelita. Sve rakete 51T6 do kraja 1999 su penzionisane i povučene iz operativne upotrebe, pa se danas jedino kriste rakete 53T6 koje se i dalje povremeno lansiraju sa poligona Šari Šagan u Kazahstanu. Cilj ovih lansiranja je verifikacija preformansi oružja. Tačan broj raketa koje su operativne je nedostupan. Raličiti izvore navode da je proizvodnja raketa 53T6 zaustavljena posle nekoliko stotina primeraka. Raketni sistem A-135 modernizovan je početkom 2011 godine. To se pre svega odnosilo na raketu, koja je dobila novi motor i instalacije na lansirnim rampama.
Razvoj nacionalnog sistema protivraketne odbrane započeo je 1950 tih godina prošlog veka. Tokom decenija naučnici i inženjeri su izgradili desetine različitih komponenti sistema, odbrambenih, elektronskih, presretala i različitih objekata. Svi ogromni napori doveli su do stvaranja prvog jedinstvenog sistema protivraketne odbrane Moskve. Od 1971 Sovjetski Savez, a zatim i Rusija imaju u opretivnoj upotrebi sistem za rano otkrivanje neprijateljskih balističkih raketa koje bi mogle biti lansirane ka glavnom gradu Rusije i oklonim gradovima. Tokom proteklih 40 godina na dužnosti su operativna bila samo tri sistema A-35, A-35M i A-135. U budućnosti se očekuje formiranje savremenijeg anti-raketnog kišobrana oličenom u sistemu S-500. Dok se on ne završi i postane operativan postojeći sistem A-135 činiće efikasana anti-raketni kišobran nad Moskvom.
Kurir.rs/A.Mlakar