Gornji naslov je stih iz pesme jednog međuratnog nadrealiste - potom i mnogo koječega drugog - u kojoj se pesnik sprdao sa srpskim kultom vojske i vojevanja, a koji je - kad je za to kucnuo čas - ipak vrlo rado otišao u vojnike, najpre u Španski građanski rat, potom i u NOB i čak dogurao do generala. Pomenuti nadrealista bio je Koča Popović.
Kult vojske je u to doba bio toliko uvrežen da je takozvana srpska narodna nošnja - šajkača i brič pantalone (za sirotinju raju od „težine“, za boljestojeće od šajka) - u stvari kopija ondašnje vojne uniforme. Greše, dakle, etnografi i vojni istoričari koji tvrde da je oficirska šapka srpske narodne vojske dizajnirana po uzoru na narodnu kapu - u stvari je dizajnirana po ugledu na šapku francuske vojske - stvar je obrnuta: narodna kapa je skrojena po vojnom modelu. I ne samo kapa.
Još u vreme moje mladosti popreko se gledalo na takozvane škartove, mladiće koji su iz ovog ili onog zdravstvenog razloga bivali oslobađani vojne obaveze - takvi su u neki krajevima ostajali i neoženjeni - da bi u vreme Flower Power pokreta srpska vojska, utopljena u JNA, izgubila (i nastavila da gubi) privlačnost.
Od ukidanja obaveznog vojnog roka i profesionalizacije Vojske Srbije naovamo, otprilike svake dve godine u opticaj se pušta državotvorna dubara o nužnosti ponovnog uvođenja regrutacije i opštenarodizacije oružane sile. Od toga posla, naravno, nikad ne bude ništa, osim periodičnih amoka u koji saborno zapada i kuso i repato i ratni i antiratni profiteri i Kitaj Gorod i Euromahala.
Tim prigodama javnosti se obavezno serviraju rezultati famoznih istraživanja javnog mnjenja, koja kažu da čak 73% građana „podržava“ ponovno uvođenje vojnog roka, ali prećutkuje da je 85% od 73% ispitanaka ljudi straiji od šezdeset godina, iz čega bi neki cinik mogao da zaključi da Srbin rado ide u vojnike kad više ne mora da ide u vojnike i kad umesto njega ide neko drugi.
Euromahala tada danima nariče zbog preteće „militarizacije“, s druge strane fronta Kitaj Gorod uzvraća oprobanim sredstvom ućutkivanja - „kome smeta srpska vojska“, na kraju, kao i sve drugo, sve to prekriju ruzmarin, snegovi i šaš. Do sledeće prilike kada se priča o narodnoj vojsci vraća u opticaj.
Vojska, međutim, nije folklor, niti je samo mehanizam sprovođenja politike nasilnim sredstvima i odbrane državne teritorije, nego je glavni potporni stub svake države, njena najuređenija, najdiscplinovanija i najmanje korumpirana institucija, koja je, uzgred, ali ne najmanje važno, i jedan od motora svake ekonomije.
Ne radi se tu samo o vojnoj (tzv. namenskoj) industriji - koja je u Srbiji inače jača, bolje opremljena i bogatija od Vojske Srbije - nego o maltene svim industrijama koje ostvaruju veliki profit na snabdevanju vojske raznoraznim potrepštinama. Pisac hoće da kaže sledeće: ko hoće da ima veliku vojsku, taj mora da ima para da takvu vojsku i izdržava. Nisam siguran da Srbija za to ima para.
Kurir.rs
Foto: Marina Lopičić