DVA BOMBARDERA F-117A UNIŠTILA SU IRAČKI NUKLEARNI REAKTOR KOD BAGDADA PRE TAČNO 30 GODINA: Posledice su i danas prisutne

Printscreen YouTube

Maleno iračko selo Tuvajta koje se nalazi 40 kilometara južno od Bagdada, postalo je preko noći pre tačno 30 godina glavna vest u američkim vojnim krugovima kada je objavljena informacija da su američki taktički bombarderi F-117A razorili nuklearni reaktor. Naime američka administracija je tad tvrdila pozivajući se na obaveštajne podatke da se reaktor koristi u svrhu pravljenja iračke atomske bombe. Šta se krilo iza svega pokušaćemo da rasvetlimo u ovoj priči.

Sredinom 1950-tih godina prošlog veka irački i britanski stručnjaci saglasili su se da se u malom selu pod imenom Tuvajta napravi prvi nukelarni istraživački centar, koji bi imao mirnodopsku namenu. Te 1959. usledio je novi obrt kada je Irak sa Sovjetskim Savezom potpisao sporazum o nabavci malog nuklearnog reaktora za istraživanje i razvoj. Taj reaktor zapravo biće temelj, baza, jezgro od 1984. godine tajnog iračkog nuklearnog projekta "777", što je bila kodna šifra za proizvodnju atomske bombe.

Ime sela Tuvajta postalo je veoma važno u svetu obaveštajaca na Bliskom istoku. Sve regionalne, pa i zapadne sile pokušavale su na sve načine da dođu do informacija šta se tačno odvija u Tuvajti. Posebno su u tome prednjačili Izraelci, koji su znali za Tuvajtu. Svi irački prebezi, posebno vojni saslušavani su bili od strane izraelske obaveštajne službe Mosad. Za sve njih postavljano je samo jedno pitanje šta znaju o Tuvajti. Na njihovu žalost, a na sreću Iračana, skoro da nisu ništa saznali. Jedino su znali ono što su sateliti dostavljali, a to je da se u tom malom pustinjskom selu na obodu Bagdada nešto krupno radi..

U istom selu je krajem 1970-tih sad uz pomoć francuskih stručnjaka poečo da gradi prvi svoj veći nukelarni reaktor "Osirak". Radovi na rekatoru privodili su se kraju kad je Mosad uputio upozorenje da takva tehnologija u rukama jedne arapske zemlje biće velika opasnost po Izrael, a posebno bude li takav jedan reaktor napunjen nuklearnim gorivom.

Izrael je uskoro isplanirao napad na taj reaktor i ova operacija bila je poznata kao "Opera". Napad na irački nueklarni reaktor "Osirak" izvedena je 7. juna 1981. godine kada su izraelski borbeni avioni laserskim bombama zasuli reakator u izgradnji koji je do temelja uništen u napadu. Reaktor je za svega minut i 20 sekundi koliko je trajao manevar aviona pretvoren u gomilu šuta.

Inače znato pre Izraelaca, ovaj reakator je bio i meta iranskih pilota i to 30. septembra 1980. Tad su izvedena dva napada. Naime, ispostavilo se da su iranski piloti trebali da gađaju elektranu, ali su zapravo gađali nuklearni centar usled zamene. Šteta na samom reaktoru je bila minorna, ali napad zbog jake PVO više nikad nije ponovljen.

Profimedia 
foto: Profimedia

Irak je pokušao da obonovi sam objekat i reaktor u nastavku saradnje sa Francuskom, ali je 1984. saradnja sa tom zemljom u pogledu izgradnje nuklearnog reaktora prekinuta i nikad nije obnovljena.

U samom centru nastavio je da radi manji sovjetski nuklearni reaktor, ali on nije bio dovoljan da ubrza rad na prvoj iračkoj atomskoj bombi.

Irački nuklearni program je i dalje postao noćna mora svih špijuna Bliskog istoka, ali se o tome jako malo znalo.

Uoči samog napada na Kuvajt, tadašnji irački predsednik Sadam Husein, koji je bio vatreni zagovornik izrade iračke atomske bombe, naredio je iz straha od nove izraelske odmazde da uništi reaktor. Posebno veliki strah je bio od napada izraelskim balističkim raketama "Jerihon -2" na Tuvajtu. Međutim napad se nije dogodio, a nuklearni centar Tuvajta počela je posle mesec dana prekida ponovo da radi.

Uoči američkog napada na Irak zbog zauzimanja Kuvajta 4. avgusta 1990. i priprema za odbranu pošto su irački obaveštajci ukazali da će napad da se dogodi iz predostrožnosti je 15. januara, odnosno dva dana pre početka operacije "Pustinjska oluja" naređeno da se evakuišu svi industrijski i naučni kapaciteti, posebno tajni pogon PC-3 kroz koji je odabrana grupa naučnika tražila mogućnost da se napravi atomska bomba.

Sovjetski reaktor nastavio je sa radom do 19. januara 1991., odnosno dva dana po otpočinjanju napada na Irak. Objašnjenje za nastavak rada nađeno je u trošenju goriva za nuklearni program.

Inače, valja dodati da su američki špijunski sateliti neprestano osmatrali Tuvajtu jer su dobro znali šta se tamo dešava. Uočeno je bilo tog 17. i 18. januara da uprkos silovitim napadima nuklearni reaktor radi. Što su napadi postajali jači uočena je opasnost po ljude i okolini da rekator ostane u funkciji, pa je naređeno njegovo isključivanje.

Dana 20. januara američka mornarica na Tuvajtu je poslala tri krstareće rakete BGM-109C koje je iračka PVO skoncentrisana oko nuklearnog centra uspela da obori i odbrani Tuvajtu.

Amerikanci posle ovog bezuspešnog napada nisu ostavili centar na miru, nego su izveli još nekoliko napada sa lovcima F-16, ali napadi su bili neprecizni zbog jake PVO.. Tražilo se rešenje kako eliminisati ovaj strateški važan objekat.

Dana 19. februara 1991. godine dva taktička bombardera F-117A u ranim jutarnjim časovima sa laserski navođenim avio -bombama GBU-27 uspešno su pogodili jezgro iračkog nuklearnog reaktora u mestu Al Tuvajta. Uprkos snažnoj artiljerijskoj vatri PVO i dejstvovanju raketa zemlja-vazduh, američki avioni su još nekoliko puta pogodili zgrade i samo jezgro nukelarnog rekatora laserski vođenim bombama.. Radioaktivne materije iz jezgra su se raspršile svuda oko Tuvajte, sa time je san o iračkoj nuklearnoj bombi zauvek uništen.

Nukelarne čestice koje su se raspršile po okolini posle rata negativno su uticale na porast oboljenja od kracinoma i retkih bolesti, što je pogrešno pripisivano dejstvovanju municije sa osiromašenim uranijumom.

Tuvajta se u javnosti ponovo pojavila 8. aprila 2003. kada je u razrušeni kompleks ušla tajna američka jedinica "Grupa 20". Oni su sa specijalnim mapama ušetali i do temelja pretreli objekat koji je većinom bio u ruševinama.

Inače valja napomenuti da je kompleks od 1984. bio ograđen rovovima i bedemima. Tog aprila 2003. pronađena je bila i mreža tunela. Grupa je osetila da je otkrila hemisjko oružje, ali se isporstavilo da je kartograf zaboravio da unese mrežu tunela za koje se znalo. Ispostavilo se da je Međunarodna agencija za atomsku energiju IAEA znala za sve radiokativne materije jer je Tuvajtu posećivala svake godine i za skladištenje radioaktivnog materijala koji je posle rata prikupljen u samom objektu i okolini..

Profimedia / Planetpix / Alamy 
foto: Profimedia / Planetpix / Alamy

Tri dana kasnije 11. aprila kad su Amerikanci napustili objekat lokalni stanovnici jurnuli su tamo, ulazna kapija je ostala širom otvorena. Krenula je masovna pljačka iračkog nuklearnog centra. Sam objekat uključujući i radioaktivni materijal je nemilosrdno opljačkan. Pljačkaš su bacali radioaktivni materijal svuda, u kanalizaciju, po samom objektu da bi se domogli metalnih buradi koje su kako se kasnije ispostavilo mnogi koristili za skladištenje pijaće vode i kupanje..

U Tuvajtu odjednom su se pojavili i kurdski trgovci iz Sulejmanije, koji su kako se tad navodilo tražili stroncijum. Sagorele šipke tovarene su u kamione i vožene niko ne zna gde i kome su prodavane.

Prvi slučajevi masovnog oboljenja i umiranja doprli su do lokalnih medija koji su počeli da pišu o ljudima koji su imali stravične opekotine, koji su umirali u najvećim mukama...

Organizacije Zelenih poslale su svoje ekipe u Bagdad, objavili su nekoliko izveštaja o tome kako je opljačkan radioaktivni materijal korišten u medicinskim i poljoprivrednim istraživanjima.. Ubrzo posle ovih natpisa tim IAEA stigao je u Bagdad da istraži ove navode, tim je stigao do nuklearnog kompleksa u Tuvajti, ali nisu izašli iz autobusa, već su ostali u njemu i vratili se u hotel. Tim je kasnije obajavio da je inspekcija utvrdila da je sve u redu i time je cela priča bila gurnuta pod tepih.

Razmere uništenja iračkog nuklearnog reaktora i njegova pljačka 12 godina kasnije nikada nisu utvrđene. Koliko je ljudi zapravo obolelo od raspršivanja nuklearnih čestica posle uništenja iračkog nukelarnog centra nikad precizno nije utvrđeno.

Kurir.rs/A.Mlakar