PENTAGON JE U ČADU POKUPIO SOVJETSKE RAKETE I HELIKOPTERE: Libijci su ostavili sve u pustinji, Moskva je urlala, a Pariz likovao
Okršaji između Libijske armije kojom je komandovao pukovnik Muamer el Gadafi sa raznim vojnim formacijama na prostoru afričke države Čad trajali su uz manje prekide punih 9 godina od 1978. do 1987. godine. Sukob se ogledao u nizu libijskih vojnih intervencija u Čadu 1978., 1979., od 1980. do 1981. i od 1983. do 1987. godine. Libija je ovim intervencijama zapravo bila i učesnik Čadskog građanskog rata, i to na strani pobunjenika sa severa, dok je zvanična vlast u Čadu imala direktnu podršku Francuske.
Libija je učešće u ratu iskoristila za aneksiju pojasa Auzu, regiona čije je pitanje pripadnosti nerešeno još od doba kolonijalne vladavine u ovim dvema zemljama. Način vođenja rata radikalno se promenio tek 1986. godine, kada su se sve čadske snage ujedinile i krenule da proteraju libijsku vojsku sa severa zemlje.
Prekretnica je bila takozvani ” Tojotin rat” 1987. godine kada su snage lojalne čadskom predsedniku Hiseinu Habreu krenule u otvorenu borbu sa libijskom armijom.
Priča koja je ušla u anale tajnih operacija na vrhuncu Hladnog rata svoju uvertiru je početkom januara 1987. godine, kada su čadske trupe napale grad Fada koji su držali Libijci.
U napadu je prema podacima raznih izvora ubijena su 784 libijska vojnika, zarobljeno 6 SF-260 lakih brobenih aviona, jedan borbeni helikopter Mi-25, 13 tenkova T -55, 118 borbenih vozila pešadije BMP-1, jedan osmatrački radar P-15. Osim toga čadske trupe su 4. januara oborili jedan helikopter Mi-25 i jedan lovac MiG-23 5. janura 1987. godine.
Sva ta zarobljena oprema koja je bila većinom sovjetskog izvora bila je prava dobit za Sjedinjene Države koje su prikupljale svu rusku tehniku do koje su mogle da dođu. Kada se saznalo za zarobljenu ogoromnu količinu sovjetske opreme u Čadu, Pentagon je naredio da se tamo pošalju ljudi i obavi hitna kupovina.
S druge strane kada je Gadafi saznao za pad grada Fade, naredio je mobilizaciju rezervista, koji su trebali da pojačaju armiju u Čadu. Više od 4.000 vojnika skoncentrisano je bilo u zoni Ouadi-Doum, gde su izgradili vazdušnu bazu sa jakom PVO koja je štitila bazu, što je zaustavilo Pentagon, ali nakratko.
Čadske snage pod vođstvoma Hassana Đamousa 19 i 20. marta 1987,iz zasede napali dva libijska mehanizovana bataoljna u blizini Bir Korana, oko 70 kilometara jugoistočno od Ouadi-Douma, i tom prilikom ubili 851 vojnika, zarobljavajući njih 130. U tom napadu oboren je i jedan laki avion SF.260 i transportni helikopter Mi -8. Dok su Libijci bežali na sever, Đamousa je pokrenuo juriš za njima. Libijci su bežali ka Ouadi-Doum, otkrivajući praznine u minskim poljima, ostavljajući iza sebe svoje ranjenike. Djamous je naredio napad svim snagama pa je u toj akciji oboren još jedan Mi-25 i avion Sf.260.
Pad grada Ouadi-Doum je postao sinonim za libijsku vojnu katastrofu u Čadu. Preko 1.269 libijskih vojnika je poginulo, a 438 – uključujući komandanta zone pukovnika Khalifa Haftar su zarobljeni. Spisak opreme koja je bila uništena ili zarobljena bio je dugačak.
Libijci su izgubili 89 tenkova, i to 42 T-55 i 12 T-62 koje su oružane snage armije Čada zarobile, uključujući tu i 120 BMP-1 i 400 drugih vozila koja su uništena ili zarobljena. Libijci su takođe izgubili 11 školsko borbenih aviona L-39, 12 SF.260, dva transportna An-26, četiri borbena helikoptera Mi-25, pet Mi-8, dva protivavionska raketna sistema SA-6 ( KUB), dva artiljerijska sistema ZSU-23-4 i ogromne količine goriva, vode i municije.
Snage armije Čada oslobodili su grad Faja Largeau bez borbi 27. marta, a Ounianga Kebir tri dana kasnije. Pad Ouadi-Douma i Faia Largeaua ne samo da je izazvao još jedan šok u Tripoliju, već i direktan protest iz Moskve, koja je zahtevala da Libijci unište što više moguće napuštene vojne opreme.
Libijske vazduhoplovne snage bombardovale su vazdušnu bazu Ouadi-Doum nekoliko puta dnevno u narednih nekoliko nedelja. Količina moderne, sovjetske vojne opreme koja je bila netaknute u Fadi, Ouadi-Doum i Faia Largeau podigla je obaveštajce širom zapadnog sveta.
Amerikanci u nameri da se dokopaju zarobljene sovjetske tehnike krenuli su odmah pošto su libijski vazdušni udari prestali. Pentagon je odredio šta je prioritet da se izvuče. Izbor je pao na 7 školsko borbenih aviona L-39 češke proizvodnje.
Akcija je počela 6. maja 1987. godine kada je na aerodrom pored grada Ouadi-Doum sleteo prvi transportni avion C-130 Herkules. Vazduhoplovni tehničari su rastavili prvi avion i ukrcali ga u Herkules i prevezli do glavnog grada Čada N’Djamene. To je učinjeno i sa ostalim avionima jedan po jedan, svaki dan tokom narednih sedam dana.
Transport zarobljenih radara i raketa pokazao se mnogo složenijim, a dogovor sa Pentagonom je postignut u septembru 1987, pri čemu su Amerikancima i Francuzima dodeljeni isti broj PVO sistema SA-6 i SA-13. Pošto su Francuzi već primili radar P-15 zarobljen u Fadi, Amerikanci su uzeli P-19 koji je pronađen u Ouadi-Doum.
Sva oprema kasnije je ukrcana u transportne avione C-5 Galaksi i poslata u Sjedinjene Države. PVO rakete i radari koji su uzeti za Francuze direktno su prebačeni u opitni centar Francuskih vazduhoplovnih snaga u Mont de Marsan.
Finale ove operacije bio je transport dva borbena helikoptera Mi-25. Helikopter koji se nalazio u Ouadi-Dumu preuzeli su Amerikanci, koji su vladi čada platili 2 miliona dolara, i dali oređenu količinu raketa za prenosni PVO sistem Stinger. Francuzi su uzeli drugi Mi-25 koji je srušio FANT tokom bitke kod Fade. Pregovori između francuske, američke i čadske vlade trajali su izvesno vreme, a operacije transporta za ova dva helikoptera počela je tek 1988. godine.
Operacija Bizet
Operacija Bizet odigrala se u periodu od 1. do 9. januara 1988. godine. Francuski tehničari su demontirali Mi-25 na terenu i odneli ga u Ndžmenu, odakle je prebačen u Francusku američkim transportnim avionom C-5. 8. Padobranska četa mornaričke pešadije svoju misiju okončala je 10. januara.
Operacija Mount Hope III
Operacija Mount Hope III počela je pet meseci kasnije i bila je malo komplikovanija, jer je dragoceni Mi-25 i dalje bio u vazdušnoj bazi Ouadi-Doum. Tenzije na terenu su rasle, a francuski obaveštajci su upozorili na značajno kretanje libijske armiji duž granice sa Čadom i sa mogućnošću da opet upadnu u Čad. Situacija je nalagala se se odmah krene u realizaciju operacije.
Oko ponoći 11. juna 1988, dva transportna helikoptera CH-47 u kojima su bili pripadnici 160. Specijalne operativne grupe prešli su skoro 500 milja od glavnog grada Čada do severnog dela zemlje bez punjenja gorivom. U gradi Ouadi-Doum stigli su oko 5 ujutro. Prvi transportni helikopter CH-47 je tranasportovao Mi-25. Povratni let je bio mnogo drugačiji jer je izvođen tokom dana i zahtevao je dopunu goriva dva puta u Faia-Largeau i Mousorro,pre završetka misije u Ndžmeni zbog tereta koji se prevozio.
Po dolasku u glavni grad Čada, posade su upale u peščanu oluju koja je trajala 20 minuta zbog čega su bili apralizovani na aerodromu sa teretom. Specijalna operacijska grupa 160. SOG je svoju misiju okončala u roku od 67 sati. Borbeni helikopter Mi-25 i dva CH-47 Činuk su utovareni dva dana kasnije u C-5 i stigli su u Sjedinjene Države u roku od nekoliko dana od momenta kada je počela operacija.
Kurir.rs/A.Mlakar